Gospođa tašta i princeza krofna

0

Odmah da se ogradim: zadržavam pravo da imena aktera u ovoj priči ne pominjem iz bezbednosnih razloga. Narodski rečeno: meni se još živi. Svako ko je nekad imao ili ima taštu, svekrvu i njihove jače polovine, razumeće o čemu je reč, a opet oni koji nisu nikad imali to zadovoljstvo i sreću, nije na odmet da se pripreme.

Dakle, svaka sličnost sa nekim koga poznajete je isključivo umišljaj u prostoru ispod vašeg šešira. Pritom, ove škrabotine možda i ne bi bilo da ne postoje telefoni. To bi bilo idealno, divno. Ali eto, sudbina je htela da se rodi Alexandar Graham Bell (uprkos raspravama oko toga ko je prvi konstruisao govornu spravu) ili neko sličan njemu i izmisli uređaj maločas pomenut kao telefon. Takođe, smatram da je maltene izvesno da je taj dotični “izumitelj” bio samac tokom procesa osmišljavanja ovakve naprave.

Sve je počelo onog trena kad sam rešio da izađem svojoj jedinoj tašti u susret i odvezem je na autobusku stanicu. Bili su kišoviti martovski dani baš kao ovi sad, da ne izbaciš psa na ulicu. Pored toga, ja sam zaista osećao potrebu da izrazim zahvalnost majci moje supruge ponudivši se da pomognem i budem kavaljer. U stvari, moram da otkrijem još jednu činjenicu koja je prethodila svemu ovome i direktno uticala na potonji sled događaja.

Naime, ta žena je nekoliko dana ranije napravila princes krofne samo za mene, a kada sam probao to čudo, moja ideja o tome šta je u stvari princes krofna se potpuno promenila. Ne bih mnogo da kritikujem one zadušne, koje baka pravi svakog februara, ali u odnosu na ove, pa to je nebo i zemlja! Sve u svemu, proguraše se tako princeze do prvog mesta na mojoj ličnoj listi, naravno. Iz ove perspektive, rekao bih da je gospođa tašta nekako načula da su mi slatkiši slaba tačka: u Milice duge trepavice, a u tašte povelike uši. Elem, morao sam taj dan da malo kasnim sa posla, pa sam se oko dogovora za odlazak na autobusku stanicu čuo sa taštom nekoliko hiljada puta. Rekli biste:” Ništa neobično, šta je tu pogrešno?“ Eh, ni ja tad nisam ništa slutio, bio sam slep kod očiju, kao i većina žrtava pred svojim tiranima.

Prođe tako par dana, ja na poslu, a opet zove tašta. Pomislim nešto je hitno jer iako me toliko voli, ne zove baš često. Javim se neizostavno, kad ona pita šta bih ja za ručak, jer je upravo stigla i navodno će malo duže biti kod nas, pa hoće da pomogne. Meni u trenutku to bi i simpatično, ali već naredne nedelje sam imao bar pet poziva dnevno od nje sa pitanjima poput – šta bi danas hteo za ručak, koja je prodavnica dobra za ovo, misliš li da je u prestonici dobro voće na pijaci, gde da nađem ono i tako u nedogled.

Jednom, kad sam već izgubio raboš o tome koliko traje to “malo duže kod nas” odem ja na ručak sa prijateljem koga sam inače ismevao jer se konstantno znao žaliti na svoju taštu. Znao sam da će me on razumeti i da možemo olakšati duše uz dobru klopu i vino. I tako, samo što smo seli u jedan fini restoran, kad meni opet zazvoni telefon. Šta mislite ko zove? Spala knjiga na tri slova – O N A . Javim se i momentalno se podvrgnem temeljnom ispitivanju, kad ću kući, da li da me čekaju za ručak, da li smo seli negde gde ima kvalitetno da se jede… i još jednom sve ponovo, čisto da potvrdi. Iscrpljen, bacih telefon na sto. Ne znam šta me snašlo. Počeo sam malo da gledam oko sebe i na sreću ambijent restorana mi malo skinu tenziju. Šarmantno mesto, ušuškano u samom centru Beograda, a ima duh i čar srpskih provincija. Stalaže pune sirovih namirnica, po podu piljevina, a na tanjiru sjenički sir i podvarak. Za zakusku nam konobar poturi pršutu i ajvar, da zagolica nos i apetit. Podvarak, kao duša, ni masan, ni suv, salata sveža, pa posle šljivovice udarismo i po vinu. Uz sve to se ja opustim i posmatrajući i druge kako uživaju u raznovrsnim domaćim jelima, razveže mi se jezik. Počnem ja da posipam po tašti sve po redu, ali sve kako je i bilo, nisam ništa preuveličao. A onda, saslušam i ovog mog drugara, red je da ga ispoštujem, jer ima i on jednu gospođu taštu, pa ga razumem. Tih pola sata razgovora mi je bilo toliko slatko, da mi desert nije trebao. „ Kome treba tašta da sprema, kad ste vi sad ovde!“, uputim šaljivi kompliment konobaru na njegovo pitanje o satisfakciji hranom i uslugom. Uzimam telefon, kad imam šta da vidim! Gospođa tašta je još na vezi. Polako prinesem slušalicu uhu i čujem: Diše! Sledih se. Mislim možda odma’ treba ja da prestanem, da se pravim mrtav. Brže bolje prekinem vezu i rešim da ispitam stvar kad stignem kući. Čini mi se, putujem satima do kuće.

“Sitna, a dinamitna“, prođe mi kroz glavu komentar mog tasta za svoju ženu. Dok sam pokušavao da se što sporije rastosiljam svog kaputa sa kojim sam se uhvatio u koštac, tu kraj ulaznih vrata, setih se da je “taća” znao govoriti o takozvanim znakovima raspoznavanja. Blagosloven bio! Na osnovu njih je svojevremeno mogao proceniti koliko će dugo gužvati kapu pred ženom, pre no što se opet uspostavi normalan poredak stvari. Tako znači! Otvorih oči za znakove, kad ugledah princes krofne koje idu ka meni:”Uzmi jednu zete!”. Uzmem jednu, zagrizem i nađoh se na divanu ispred televizora pričajući sa taštom o seriji koja samo što nije počela. Poznavajući nju, u tako intimne rasprave upušta se samo sa bliskim komšinicama. Pošto mi je postalo jasno da sam prošao bolje od očekivanog, odahnuh i prepustih se turskoj sapunici. Počela serija, ja se opustio pa derem one princes krofne i kad su došle reklame, tašta će:”Zete, stavi sad ovaj vaš telefon na punjač, dugi razgovori ko ovaj naš poslednji, baš istroše bateriju!”

Tekst: Nevena Ćurčić

Share.

Comments are closed.