Kadija ti sudi, kadija te ljubi… (iz anala stare kuvarice)

0

Sudija i optuženi. Jesi li nekad bio i jedno i drugo? Ja jesam. Šta si jeo i kako si spavao dok si bio jedno, a šta dok si bio ovo drugo? Sećaš li se rode? Da li te mogu zvati tako? Dozvoli sebi da se pobratimimo dok je vek života ove priče? Neće dugo, potpisujem ti. A posle smo opet stranci. I to ti potpisujem. Zašto dođoh i donesoh ti predlog ovakvog odnosa, pitaš se. Ima to svoju funkciju, rođeni moj. Budi rod moj, da me bolje razumeš i nežnije primiš. Al samo dok iščitaš ove redove i tu ću ti biti dok se sladiš, a onda me odbaci jer sam ti bespotrebna, kao omot od čokolade što je višak kad slatku tablu smažeš.
Kaže zakon da kad jednom dobiješ presudu, to je to. Ako ni žalba ne prođe bar, nemaš pravo da kadiju vučeš za rukav i narav za istu stvar. On je lupio čekićem, presavio tabak i zgnjecao ga među hrpu drugih papira. Svi oni, čujem, imaju rok trajanja pre no što se otpreme na reciklažu. Njihova korisnost tokom tog poluživota u kakvom sanduku u ostavnim prostorijama je da te lupi njime i spusti na zemlju, probrcneš li se da ponovo pozivaš voz na šine i tražiš zasedanje njegove svetosti, a da se pritom nisu bitno izmenile okolnosti ne baš fine. S tim saznanjem, savetujem, da se kao pranjem, kadija i presuda odstrane izbeljivanjem.
A prestaje li nepravda da boli? Nepravda traži poravnanje, kao što slatko traži vodu. O čemu se ovde radi zapravo, pročitaćeš pre nego se priča završi. Šta? I to da potpišem? Hoću: potpisujem! Vidim i ti si nepoverljiv, rode. Ne skreći pogled, ipak ti je to u prirodi i stvar je mode. A po prirodi si čovek. Grozno jedno stvorenje. Znam, i ja sam. Iz torbice nam viri nepoverenje. Eh, da je nepoverenje praziluk pa da se proprži… u svakom bi jelu bilo tu da ga kao zaprška podrži. Elem, dođosmo do početka! Kao što svaki recept kreće sa zaprškom, daj da i ja počnem seći luk bez izuzetka. Ti založi vatru i podmaži šerpu. Spremaćemo sarmu. Znam da je još malo vreme posta, pa sam odlučila da to bude ona posna. U nju ide šargarepa, al da znaš, trebaće nam jedna velika i lepa. Baš podesno, da bolje (pre)vidimo. Ne mari što plačem, to je od luka, mada spopadne me dok ovo pričam nekakvih sto muka. Ovde nije poenta u presudi, koliko u kadiji. Čovek, da ga poželiš. Taj je mene držao na dugačkom lancu i katancu. A ja sam ga volela kao što se samo tlačitelj voleti može. Ja sam mu i opraštala kao što to samo može raditi onaj koji je i sam grešio. Jel se ugrejalo ulje? Evo luk je gotov, pa nek se proprži, dok mi donesemo kupus za liske. I on je mene voleo i terao na napredak, toliko da mi je tražio savršenstvo u zatvorenom. Šta je to ? To ti je, rode, kad treba da iznedriš med, a da nektar skupljaš po goleti red po red. Kadija te ljubi da uspeš i mazi te i pazi, al ako ne uspeš, on će da ti presudi. Jel ti navlači strah ova metafora? Tako je i moj strah rođen. Baš tako. Pazi! Pazi da luk ne zagori! Evo ti u prvoj fioci vajrača pa promešaj. Gde smo stali ? Da! Inače, jedan znalac mi nedavno reče da vinova loza voli da se muči. Pitam se, a ljudski je neverovati, kako onda iznedri onakav slad i to u spektru boja, vinom ga zovu. Odakle joj ? Od sunca ? Možda bi mi šapnula:“Ono je sve moje, hrana koju jedem, voda koju pijem i ono me miluje, jer nema ko drugi.“ Naslućuješ već da smo kadija i ja bili u ljubavi. Ljubav je to i dalje i da utihne ne može, samo je promenila agregatno stanje. Liske su spremne, daj da pređemo na pirinač i šargarepu. Zaigrasmo se tako on i ja, al na moj teret, pa ja i to, rode, prihvatim i sve iz ljubavi. A kadija megaloman, raspline se, pa hoće još duplo na plan. Hoće da vršlja po onom što je bilo, po onom što će biti i po onom što je sad. Pa da pregrađuje. Kao što se na selu ranom zorom, pre doručka pregrađuje: rakija, med, rakija. Pa da očeličimo. Od nas dvoje, rode, samo sam ja očeličila i to u izdržavanju. Čega? Kazne su te koje se izdržavaju. On mi poče suditi i o vremenu pre njega i pretiti za ono što još nisam uradila. Pirinač properi, izberi, pa dodaj u zapršku. A šargarepu da izrendamo. Pripremi i začine. Kad smo kod začina, počeo me kadija vređati, sve s ljubavlju, a da to bude malo, i njegovi psi pred njim su činili isto. Svi mi željaše dobro, moram istaći. Na posletku, verujem da jesu, jer da su znali šta rade, verovatno ne bi. Kafa uglavnom biva posoljena jer onaj ko je kuva bude duboko ubeđen da dodaje šećer. Eh kadija, kadija. Rode, slutiš li šta? Sarmu ćemo spremiti, za to ne brini. Peršun i bosiljak dodaj da zamiriše i natopi jelo aromom još više. Bilo je slada u svemu ovome, ne mogu da lažem. Voleli smo se u tim ludim okolnostima. A da stvari budu još luđe kadija je uvek mene držao odgovornom za svoje postupke. Istina je da mu nisam smela reći da mi uliva strah , da njegovo ludilo koje naziva pravdom seče gore nego nož. Još nosim ožiljke, al se ne vide. Rode, dodaj malo soli i bibera, pa da savijamo. Govorila je moja baka: u strahu i stidu čovek mnogo gubi. Ja sam, rode moj, izgubila puno, izgubila sam ljubav. Ne, to kad se jednom izgubi, ne vraća se. Kad se kadija nadvi nada mnom već slabom na njega i na ljubav, sa željom da presudi, iako sam znala da je jedini izlaz i spas istina, ja sam u stidu i strahu izabrala da lažem. Slagala sam voljenog kadiju svog i on se tad pretvori u rog. Polako savijaj i zbijaj smesu, da sarmice ne budu glomazne, pa da se istresu. Rode, kad su manje tad su slađe i ukus lep tad izađe. Zaplete se klupko i zamrsi, a ja u sred nereda. Moje skoro trocifrene godine mi dozvoljavaju rešpekta da to kažem, da i sad ne shvatam šta mi tad bi. Al valjda kad si u malom i skučenom , kad te u rupu sateraju, počinješ panično da hrliš napolje. I bežiš. Bežiš kolko te noge nose, a kad staneš i okreneš se, shvatiš da samo vidiš prašinu od svog bega posle svja i svega. Bega od čega? Pa kadija mi pružaše ljubav. Ljubav u neslobodi i strahu, al ljubav. Nisam mu ostavila izbora osim da mi presudi. Bilo je vremena kad i ja bejah kadija, pa ga razumem. Opet ga volim i opet mu praštam. Al ovog puta sa slobode gde mogu i da maštam.
Rode, sad da ih poslažemo u šerpu i prelijemo vodom, pa nek se krčkaju. Čini mi se da će ove sarme u zatvorenom da uspeju i puste slad, pa u tanjir da dožive slobodan pad. Potrebno je samo malo strpljenja i poverenja. Sad se odalji na dužinu dva lakta i opet budi stranac pa nam presudi ad akta. Kad zagrizeš i svariš poslednji zalogaj za sovrom, ne zaboravi pritom da se pozdraviš sa kuvaricom ovom.
Tekst: Nevena Ćurčić

Share.

Comments are closed.