Zašto ne volim sneg?! (Ispovest jednog pivopije)

0

Došla je zima. Svuda je hladno, mračno i ne baš razdragano. U redu, nije sve baš tako crno, ima tu i belih gluposti. Na primer, sneg. Alal vera svima onima koji mogu da se nose sa tom užasnom, bezobličnom tvari. Kad pogledam kroz prozor zaleđeni dorćolski pejzaž shvatim zašto su stari Grci zimu doživljavali kao zemaljsku kaznu za Bogove. To uopšte nije zanemarljivo; kolektivno nesvesno nam i danas radi u glavi. Nešto razmišljam, iako su ovom godišnjem dobu ljudi odvajkada davali lice lepe ali opake žene, mene ova srpska zima više podseća na zločesto derle. Ovaj balavi huligan će te, onako zabave radi, grudvom pogoditi u oko, baciti kofu blatnjavog snega na tvoju glavu sa ušima u stanju opadanja ili napraviti klizaljku – kostolomku na nezaobilaznom mestu. A igralište mu je „milina“ – zavejani putevi, odloženi letovi, snežne oluje, na sve strane smetovi…
No, vratimo se igri. Kad sam onomad bio stvarno mlad, desilo se moje prvo pijanstvo. Te idilične zimske večeri snežni čopor klinaca (sastavljen od drugara kojih u godinama adolescencije obično imate više od deset, a nešto manje od sto pedeset) konzumirao je neki loš viski, bez koga je te noći misteriozno ostao neki ćale. Naravno, kako je životni vek tog alkoholnog pića težio nuli, skupili smo novac i u dragstor iza sedam gora poslali delegaciju u kojoj je bila i moja malenkost. Pazarili smo dva Rubinštajna, ali jedan, zajedno sa mnom, nikada nije ni stigao na odrednicu. Ne bi li pobedili hladnoću, pahulje, „stabilizaciju“ ili šta je već od tadašnjih mera za zastrašivanje radničke klase bilo na snazi, otvorili smo jednu flašu i posle nekoliko kratkih pasova i dugih gutljaja, popili sve. Sećam se da sam negde na pola puta legao u sneg obgrlivši praznu flašu vinjaka i razmišljao o engleskom idiomu „wet behind the ears“. Bio sam mokar iza ušiju – tačnije bio sam čitav mokar i beo i zaleđen i šta je bilo posle ne znam, ali znam da nikada više u životu nisam okusio vinjak. Moji roditelji su za ovu epizodu saznali iste noći kada sam i transportovan domu svom sa pomalo stidljivim znacima života. Na zasedanju strašnog porodičnog suda održanog narednog jutra doneta je presuda po kojoj bi lekciju o štetnosti alkohola trebalo da mi održi pater familias – inače po zanimanju slikar!? Sad, da li je to bila stativa koju je pogodila moja majka ili samo očev eksperiment na temu klin se klinom izbija, nije ni važno. Za ovu priču od presudne važnosti je ono što se desilo u ateljeu moga oca u niškoj Tvrđavi, koji i danas pamtim po vonju sastavljenom od mirisa terpentina, dima cigareta i raznih alkoholnih isparenja. Uz prisustvo nekolicine njegovih kolega, poznatih umetnika i ne baš velikih protivnika kapljice, te noći ja sam uspešno prošao inicijaciju (napili smo se ko majke) i otkrio sve blagodeti njegovog veličanstva piva. Bilo je nezaboravno. Taj kiselkasto-slatkasto-gorki ukus odagnao je mamurluk, a pivska pena koju je moj otac brisao sa usana dala je našoj priči preko potrebnu lakoću. I tako sam počeo da mrzim sneg, a pivo je postalo moja prva ljubav u tečnom agregatnom stanju. Godinama kasnije saznao sam da smo pili češke Pilsnere koje i dan – danas rado pijem samo zbog potrage za tim magičnim trenutkom novog saznanja.
A potraga za savršenim ukusom i mirisom piva koja je krenula te snežne noći još traje… I kao što nikada neću uspeti da pročitam sve dobre knjige, čujem svu sjajnu muziku i odgledam sve dobre filmove, tako će ostati žal za hiljadama litara ove čudesne tečnosti koji tamo negde daleko čekaju samo na mene.

Share.

Comments are closed.