Jerusalim i Tel Aviv

0

Baveći se trčanjem, naučio sam da se nakon određenog broja kilometara, može doći do svojevrsnog osećaja slobode pa posledično i sreće. Bio on adrenalinski ili prividan, milioni nas imaju taj snažan osećaj svakoga dana i zbog toga, čak i pod bolovima, po lošem vremenu, krećemo po svoju dnevnu dozu slobode i sreće. Često i sam pomislim da je lako trčati kada ništa ne puca naokolo, pa se u sebi zahvalim na toj privilegiji. Na maratonima u svetu, ljudi trče propagirajući različite ideje, trče za fondacije, sponzore… Ja i dalje trčim za taj komad osećaja slobode shvatajući koliko on može biti lako narušen ili kratak kao tren kako ovde tako i sa druge strane „sigurnosne ograde“ ili „zelene linije“.  Jerusalim–Tel Aviv: „O Majci i Slobodi“.

Išao sam pešice iz Ramle u Rehovot. Septembar je trošio svoje poslednje tropske dane. Oko mene vihor saobraćaja na „ruti 40“, iz iPoda muzika Avišaja Koena i beskrajna tema Remembering. Rehovot je jedan od 13 gradova koji su uz pomoć UJA Federacije iz Njujorka, primili preko 100.000 etiopskih  Jevreja u relativno kratkom vremenskom periodu. Postao je veoma živ i šaren grad, pun mirisa i boja. Sve je vrilo od života na „širokim prostranstvima“ namenjenim upravo životu, što mu i beše naziv na hebrejskom. Na trgu ispred „Kirijat Moše“ centra, skupljala se svakoga dana velika grupa izbeglica iz Etiopije. Sedefasta tela, zubi beli kao biseri, a u očima sreća jer su ovde našli spas i utočište. Na pločniku nasred trga, sedela je Majka, krupna i jaka žena. Oko nje, mnoštvo dece sakupljene u krug. Veštim rukama, okretala je injeru (tradicionalni etiopski hleb, po obliku sličan palačinki) i polagala je na užareni mittad (tanjirača od gline pod kojom se loži vatra). Na dečijim licima osmeh i divan miris tefa, žitarice koju nikada pre nisam video. Pod belim zubima hrskala je pucketava korica i život je, normalno, tekao dalje. Često sam se sećao ove slike na našem porodičnom „ognjištu“ dok smo sa decom i majkom pravili hleb ili slavski kolač. Tako valjda sve majke povezuju vekove u neprekidnu nit dodajući ljubav kao osnovni začin.

Baš ovde, u „Kirijat Moše“ centru, nekada davno, slušao sam naše muzičke velikane – Mihaila Mišu Blama i Duška Gojkovića sa beogradskim Big Bendom. Tako sam i sada, ritam svojih koraka po Izraelu, rešio da prilagodim, ovoga puta, muzici i ritmovima Bliskog Istoka. Uz muziku pomenutog Koena, Avi i Omera Avitala obilazio sam i proživljavao Izrael.

Jerusalim i Tel Aviv

Jerusalim je kao majka, jer je za mnoge kolevka i centar sveta. Oko dva kvadratna kilometra starog Jerusalima dele Jevreji, Arapi, Hrišćani i Jermeni i svi se mole svojim božanstvima više hiljada godina. Ovde je „sloboda“, najskuplja reč. Ulični lavirinti prepuni ljudi iz čitavog sveta, vekovima uglačan mermer, mirisi voća i začina, egzotični proizvodi i suveniri, orijentalni zvuci, sve to stvara jedinstven prizor. Sećam se nespretnih reči „prešao sam Golgotu“, koje sam nekada davno ispisao na razglednici, dok su se razglednice još kupovale i poslao roditeljima, trudeći se valjda, da u tim kratkim obraćanjima budem duhovit. Jerusalim sam doživeo bez vazduha u plućima, jer su mi sve slike spojene sa nečim što sam prethodno znao, delovale toliko moćne i van domašaja bilo kojih drugih senzacija. Ipak, jedan osećaj je dominantniji od ostalih. Od Via Dolorose (poslednji Hristov put sa 14 stanica) do Hrama Hristovog vaskrsenja (Crkve Svetog groba), koju na neki način dele pravoslavni, rimokatolički Hrišćani i Kopti, preko zapadnog zida Solomonovog hrama ili Zida plača kod koga se mole Jevreji ili pak Džamije Al Aksa i svetog kamena odakle se Muhamed vinuo u nebo, sve ovde podseća na podele. Amos Oz je napisao da svi konflikti počinju i završavaju se u srcima i glavama ljudi, pa tako i same podele. Ali, ko sluša umne ljude sa obe strane, pitao sam se neprekidno? Malena zemlja natovarena istorijom, na raskrsnici puteva sa krajolikom od koga zastaje dah. Od najniže kote na planeti i najslanije vode, preko Golanske visoravni i Galilejevog mora (jezera), reke Jordan koja predstavlja i granicu, ravnih linija razgraničenja, sve je stalo na prostor za nijansu veći od Makedonije.

Jerusalim i Tel AvivModernim auto-putem krenuo sam ka kosmopolitskom Tel Avivu, koji me podseća na američki primorski grad. Na iPodu muzika Šai Maestra čiji klavir zvuči kao orkestar u najlepšem spoju kulture istočne i zapadne hemisfere. Na razdaljini od  svega sedamdeset kilometara, dve potpune krajnosti.

Tel Aviv je, za razliku od drevnog Jerusalima, jedan od najmlađih gradova, impresivne infrastrukture i veoma brzog tempa razvoja. U gradskom prevozu, vojnici sa puškama, devojke podjednako, jer i one, poznato je, u Izraelu služe vojni rok. Sa druge strane, turisti iz čitavog sveta opsedaju obalu, restorane i muzeje, poput čuvenog Jad Vašema (Muzej holokausta). Uveče se popale svetla velegrada, koncertne i pozorošine dvorane zasvetle, baš kao i najluksuzniji restorani, hoteli i šoping centri. Prvi put sam se ovde obreo u vreme Druge intifade (ustanak Palestinaca protiv Izraela) u jesen 2000. godine, a nisam ni bio svestan šta to znači i koje rizike nosi. Čuo sam samo da je Prva trajala skoro šest godina. Shvatio sam da ljudi ovde žive normalno, odlaze na kulturne događaje, pune restorane, kao da je sve okej. Još tada sam bio zaokupljen kulturom zemlje i umetnicima poput pesnika Amira Ora, Natana Altermana, pisca Amosa Oza, pa brojnih muzičara, koreografa Rami Bera, Jasmin Vardimon i čini mi se da sam do danas, od njih naučio mnogo više, nego iz istorijskih knjiga i spisa. Scenični i u vegetaciji oskudni  predeli Izraela, prošarani su svojevrsnim kooperativnim komunama, poznatijim kao Kibuci. U jednom takvom, Kibuc Gatonu, stotinak kilometara severno od Tel Aviva, nedaleko od obala Sredozemnog mora, nalazi se Kibbutz Dance Company, jedna od najpoznatijih u svetu. Njihov koreograf Rami Ber govori o igri kao životu, slobodi i jeziku nad jezicima. Na sličan način govori i kompozitor Avišaj Koen o svojim prijateljima u „neprijateljskom“ Libanu, pa kompozitor Omer Avital čiji su pak roditelji emigrirali iz Maroka i Jemena itd. Slično je i sa drugim umetnicima koji su proslavili Izrael u svetu. Najbolje dens trupe, poput pomenutog „Kibuca“ ili „Bačeve“, najbolji svetski festivali, džez klubovi poput „Šablula“, „Žute podmornice“, do koncerata u dvorani „Čarls Bronfman“, domu Izraelske filharmonije i kući Zubina Mehte, gde su prodefilovale sve svetske i izraelske zvezde kao što su Ojstrah, Štern, Barenboj, Cukerman, Perlman i mnogi drugi. Izrael je imao oduvek velike filantrope, poput ovog poslednjeg po kome dvorana nosi ime. Dugo pre njega, dvorana se zvala po Fredriku Manu, takođe poznatom američkom donatoru kulture, jevrejskog porekla.

Jerusalim i Tel Aviv

Jerusalim i Tel Aviv

Za kraj ostavljam Jafu, antičko naselje na obali mora koje je danas spojeno sa Tel Avivom. Kontrasti drevnog i modernog ovde su najčitljiviji, pa tako iz slikovite Jafe, gde se susreću i ponovo ispredaju mitovi iz tri religijska sveta, može se popiti najlepši čaj sa pogledom na more i moderni Tel Aviv. Duge šetnje uz obalu, sastavni su deo života, a veče bih ostavio za gastronomske specijalitete poput Humusa, Tabuleha, pite od Tefa i Baba Ganuša od plavog patlidžana sa orijentalnim začinima i limunom. Utonuti u noć u klubu „Zapa“ ili „Šabluli“ uz zvuke mandoline Avi Avitala, koga ćemo sledeće godine imati prilike da čujemo i u našem regionu, znači najlepši mogući kraj boravka u Izraelu.

 

Politika ovde nije rešavala probleme, a takođe ni religija, mada su proroci sve tri ovde prisutne konfesije, pozivali na ljubav prema susedima. Možda bi trebalo poslušati one koji kulturom zbližavaju i umetnošću nadahnjuju, a kojima se sve više okreće moderan svet željan slobode. Ipak je kultura starija od svega.

Tekst i foto: Aleksandar Peković

Share.

Comments are closed.