U Istanbulu je ulična hrana deo kulture i način života, pa predstavlja mnogo više od pukog zadovoljavanja praznog stomaka. Ponuda hrane na ulici je izuzetno raznovrsna kao, uostalom, sva turska gastronomija, ali bi bila šteta ne izdvojiti kokoreč (kokoreç), kao tipičan turski specijalitet i zaštitni znak istanbulske kuhinje na betonu
Grilovana ovčija creva isečena na komadiće, pa poslužena u lepinji sa svežim paradajzom i začinima, možda nisu nešto što bi baš svakome nateralo vodu na usta, ali su pravi gurmani prosto oduševljeni intenzivnim ukusom koji ima kokoreč. Kada padne noć, prodavci iznose svoja kolica sa mini roštiljem i spremaju ovo jelo na trotoarima Istanbula, kao obavezni ponoćni obrok svih onih koji su malo žešće uživali u noćnom životu.
Kokoreč je najverovatnije prvi put napravljen među nomadskim stočarima sa Srednjoazijske visoravni koji su ga raširili po Anadoliji. Budući da se zbog nedostatka hrane, nijedan deo životinje ne sme odbaciti, nomadi su smislili način da ovčja creva namotaju oko štapa i ispeku ih na vatri.
Kokoreč je popularan i u drugim zemljama, posebno u Grčkoj, gde je poznat kao kokoreci. Međutim, postoje razlike između turske i grčke verzije. U grčkoj kuhinji se za pripremanje ovog specijaliteta koriste jagnjeće iznutrice poput pluća, bubrega, srca i jetre, dok se u Turskoj upotrebljavaju samo creva koja se stavljaju na gvozdene ražnjeve i peku na ćumuru. Interesantno je da je ovo u Turskoj, tako popularno i široko dostupno jelo, zabranjeno prodavati u zemljama EU.
