Ne tako davno Milorad Janković je danju radio kao kuvar, a onda direktno iz kuhinje odlazio na posao noćnog recepcionara. Danas je operativni direktor Hotela Gorski na Kopaoniku i do ove pozicije svakako nije stigao „preko noći“, već je zanat pekao polako, učeći i radeći na bezmalo svim radnim mestima koje moderno hotelijerstvo može da ponudi. Neko će reći da je to samo „filmska priča“ ili „američki san“, ali ako ga upoznate i pokaže vam svoje neformalno, drugo lice uverićete se da je Milorad niko drugi do pravi mladi lav
TU: Svi mladi lavovi imaju idole. Koju ličnost bi okarakterisali kao vaš poslovni uzor?
MJ: Imao sam nekoliko ljudi za idole u poslu. Pre svih to je čovek sa kojim sam radio u Zira hotelu. On je sve vreme delio svoje znanje sa mnom i zaslužan je što danas to činim ja sa mojim mlađim kolegama. Kasnije sam upoznao ljude koji su imali mnogo čvršći i da tako kažem strožiji pristup poslu, ali je za mene kao mladog čoveka to takođe bilo veoma značajno, jer sam od njih naučio tehnike koje svakodnevno primenjujem.
TU: Kako izgleda vaš radni dan u ovim uslovima?
MJ: Na mom poslu je bez obzira na ovu pandemiju, svaki dan priča za sebe. U hotelijerstvu sa jedne strane imate redovne aktivnosti i rutinu, a opet tu je i nešto što se stalno dešava kao nova situacija na koju morate da reagujete i da se prilagodite u datom trenutku. Dakle, prilično je dinamično i ja zbog svega toga doživljavam hotel kao lice kojem je potrebna celodnevna pažnja i staranje, jer će u suprotnom ostati samo običan skup zidova, hodnika i soba, bez ikakve duše.
TU: A šta je za vas pravi odmor?
MJ: Moram da priznam da mi nije lako da odmah odbacim svoje poslovne navike kad odem negde na odmor, jer sam i na odmoru ja taj koji sve organizuje, koji animira, kuva i započinje sve akcije. Zbog toga, pod pravim odmorom podrazumevam neki „chill“ na plaži, meditaciju i potpuni mir, ali opet da i to ne traje predugo.
TU: Šta je po vama ono što vas izdvaja od drugih?
MJ: Ne razmišljam puno o tome, ali smatram da je veoma važno biti „prikačen“ na sadašnji trenutak. Možda bi bilo bolje da to kaže neko drugi o meni, ali mislim da ja u svakoj situaciji pokušavam da nađem potencijal koji drugi ne bi ni tražili. To ume ponekad i da mi zakomplikuje život, ali prosto to sam ja i posle svega mi obično bude drago što tako reagujem.
TU: Koja je vaša formula uspeha?
MJ: Do sada sam na svakom poslu pokušavao da ostanem dugo i da uđem u suštinu, tako da bi neka moja formula bila: „Daj vremenu – vremena!“ Mnogi ljudi odustanu i idu dalje kada recimo posle pola godine na poslu ne dođu do željenih rezultata. Moj pristup je drugačiji, odnosno ako želiš u nečemu da uspeš, moraš najmanje tri godine da izgaraš od jutra do mraka i da se tome potpuno posvetiš kako bi bio siguran da si zaista dao sve od sebe.
TU: Šta biste poručili kao savet mladim lavovima koji tek dolaze?
MJ: Smatram da kao mentor nisam previše insistirao na tome šta bi mlade kolege trebalo da rade, već sam se trudio da što više širim ono što znam i da to znanje oni prenesu dalje. Verujem u onu budističku mudrost koja kaže da kada je učenik spreman, učitelj se pojavi sam. Takođe, mladi bi trebalo da imaju na umu da je poenta ovog posla – timski rad i da nema mesta za mnogo soliranja. Dakle, potrebna je jedna stalna razmena ideja i informacija – protočnost u svakom smislu te reči.
Tekst: Petar Vušurović
