Turisti koji dolaze u jugoistočnu italijansku regiju Pulja, imaju zaista pegršt mogućnosti da uživaju u njenim čarima. Bilo da se opuštaju na peskovitim plažama bistrog Jadranskog mora, šetaju brojnim gradovima poput Matere, Alberobela, Barlete, Otranta ili Ostunija, dive se baroknoj arhitekturi Leća, posećuju grob Svetog Nikole u katedrali u Bariju ili se raduju pristupačnim cenama južnjačke kuhinje koja je poznata po plodovima mora i mediteranskim začinima, sa sobom odnose mnogo nezaboravnih trenutaka. Sve ovo još zaliveno izvanrednim vinima, čini Pulju izuzetno zavodljivom destinacijom. Ipak to nije sve, jer nikako ne treba zaboraviti posebnu atrakciju ove regije, a to su njene podvodne i podzemne pećine
U neposrednoj blizini grada Kastelana, nedaleko od Alberobela i Polinjana a Mare, nalazi se jedan od najvećih svetskih pećinskih sistema – Grotte di Castellana. Njegova starost se procenjuje na više od 90 miliona godina i samo je u svom manjem delu pristupačan za posetioce. Ukupno je dubok oko 2,5 kilometara, ali se turističke grupe spuštaju samo do 70 podzemnih metara. U organizaciji iskusnih vodiča, mogu se izabrati dve ture – kraća koja traje oko sat vremena i košta 12 evra, i duža, koja traje 100 minuta, vijuga putanjom od preko 3 kilometra, a košta 15 evra po osobi, za minimum 20 ljudi u grupi.
Pećine Kastelana su jedno od najneverovatnijih prirodnih čuda u čiji se svet do sada spustilo više od 15 miliona turista. Obilazak počinje strmim stepenicama koje uvode u prvu i najveću pećinu koja se zove Grobnica, duboku 60 metara, dugu 100 i široku 50 metara. To je ujedno i jedina pozicija do koje stižu sunčevi zraci kroz uski kameni procep. Ostali deo rute čine nestvarne scene stalaktita i stalagmita osvetljenih veštačkim svetlom. Milionima godina, priroda je sedimentacijom i kalcifikacijom formirala raznobojne speleoforme, kombinujući ih sa fosilnim ostacima. Dramatična smena prirodnih skulptura sa bogatim reljefom pećinskih zidova, budi maštu posetilaca i naučnika koji su im nadenuli imena: Sova, Lupa, Madona, Oltar, Kupola, Pustinjski hodnik, Crveni hodnik…
Na kraju puta nalazi se najlepša od svih – Bela pećina, sva u belom alabasteru, najsjajnijem na svetu. U njenim uskim nišama turistima je dozvoljeno da se na kratko osame i uživaju u lepoti prirodne raznolikosti, stvarajući sopstvene impresije od skulptura koje ih okružuju.
Za manje grupe posetilaca nakon završetka redovnih tura, organizuju se posebne „noćne speleo grupe“ koje vode profesionalni speleolozi. Sva svetla se gase, a vodiči i turisti su opremljeni kacigama sa acetilenskim svetiljkama kojima sebi osvetljavaju put. Spontanim kretnjama pri razgledanju, stvaraju se zanimljivi svetlosni efekti na alabasterskim scenografijama. Pećine ožive diskretnim zvucima kapljica vode, sva čula se izoštre i svako se prepusti sopstvenoj mašti i emocijama. Iz potpuno mračne Vučije pećine, ulazi se u Pećinu spomenika, obasjanu veštačkim svetlom, u kojoj posetioci prema sopstvenoj imaginaciji, otkrivaju njima bliske forme. Odatle se turisti dele u dve grupe i usmeravaju u dva paralelna hodnika, dužine 500 metara. Kako bi se osamili, kreću se na velikom međusobnom rastojanju, sa željom da ostvare lični kontakt sa „Majkom Zemljom“ i sjedine se sa prirodom. Obe staze ulaze u Pećinu tornja u Pizi, odakle se ide ka Pećini kupole i stiže u Belu pećinu. Nesporno je da susret sa belinom alabasterskih zidova, u kombinaciji sa snopovima acetilenskih svetiljki, ostavlja najsnažniji utisak na ovoj putanji. Krug se završava u pećini Grobnica, odakle se posetioci liftom penju u „Speleološki muzej Franko Anjeli“ u kojem se mogu dobiti brojne informacije koje značajno pomažu da se shvati istorija, antropologija, speleologija, geologija, ekologija i biologija ovog podzemnog sveta.
Već pet godina, svake subote, pećina Kastelano postaje „Danteov pakao“. U režiji Enrika Romite, 50 metara pod zemljom, odigrava se predstava „Pakao u pećini“. Glumci, plesači i publika silaze u mračni podzemni svet i pećinske niše koje postaju Danteovi krugovi pakla. Raznolike figure predstavljaju demone, a oštri zidni i plafonski ukrasi stvaraju zastrašujuću scenografiju, tako neophodnu dramaturgiji sukobljenih stanovnika Pakla. Predstava je kombinacija plesa, akrobatike, kratkih izgovorenih rečenica i zvučno – svetlosnih efekata. Publika postaje deo scene i upoznaje se sa likovima predstave, Uliksom, Beatriče, Minosom i drugima, dok oko svih prisutnih Lucifer povlači svoje snažne, a odrpane konce. Glumci su odeveni u dronjave kostime, raščupanih frizura, smrtno belih lica i tela. Uz malo reči i neartikulisanih zvukova, pričaju Danteovu priču telima i pokretom. Publika duboko doživljava složenu dramu sa „onoga sveta“, te izlazak iz „groba“ nakon predstave i povratak na površinu zemlje, donosi pravo olakšanje.
Antr.
Dante Aligijeri je umro 14. septembra 1321. godine, pa će se uskoro u pećini Kastelano, odigrati specijalna predstava „Danteovog pakla“ kojom će se obeležiti 700 godina od njegove smrti.
Tekst i foto: Branka Bošnjak
