15.7 C
Belgrade
petak, februar 23, 2024

Skyrunning, trčanje do neba

Oduvek su ljudi hodali i trčali po planinama, penjali se na vrh, spuštali, žurili da stignu, trkali se s vremenom. Krajem 20. veka, u italijanskim Alpima grupa entuzijasta od ovoga je napravila sport koji su nazvali skajraning (skyrunning), što u bukvalnom prevodu znači trčanje po nebu. Brzo je postao popularan među ljubiteljima prirode i adrenalinskih sportova, a danas se trke održavaju širom sveta

Novosađanka Sanja Mitić ne samo da trenira i takimiči se u nebeskom trčanju, nego i vodi humanitarnu sportsku organizaciju „KTJ (Ko te juri) club“ u okviru kojeg organizuje humanitarne trke na kojima se prikupljaju sredstva za pomoć bolesnoj deci.

TU: Objasnite nam šta je skajraning?
SM: U pitanju je planinsko trčanje ili kako sam naziv kaže nebesko trčanje na preko 2000 metara nadmorske visine na tehnički veoma zahtevnim terenima. Skajraning su planinski maratoni koji se po svojoj težini mogu svrstati u ekstremne spotove. Vremenski uslovi i vrlo opasni tereni su ono što ovaj sport izdvaja od ostalih. Trči se kontinuirano i više od 70 km, bez obzira na to da li je sunčan dan ili pljušti kiša, sa ciljem da plasman bude što bolji, a finiš bez povrede.  Da nije planinskog trčanja, ne bih znala kakve prirodne lepote postoje u Srbiji. Što više idem na treninge ili trke, osećam da je planina mesto na kojem pronalazim sebe.

TU: Kako ste vi ušli u ovaj sport?
SM: Tokom celog života bavim se sportom. Najviše vremena provodila sam u salama za fitnes, teretanama i sličnim sportskim centrima. Leti sam se bavila autdor aktivnostima, uličnim treningom (street workout) i tako zavolela boravak u prirodi. Trčanje je došlo u moj život u periodu korone, kada smo bili zatvoreni i kada nam je priroda bila jedini spas. Kažu da ljudi koji se bave trčanjem od nečeg beže, pa je to bio neki moj beg iz zatvorenog prostora.

Skyrunning, trčanje do neba

TU: Ko se takmiči na tim trkama?
SM: Postoje brojni planinarski klubovi sa timovima koji se takmiče u skajraning trkama u organizaciji Planinarskog saveza Srbije, ili u trkama nekih drugih organizatora. Ovaj sport doživeo je procvat poslednjih nekoliko godina i definitivno ko se jednom oproba, zaljubljuje se i ostaje da trči na planini.

KTJ klub (Ko te juri) je tim za koji ja trčim i koji sam osnovala sa svojim prijateljima, prvenstveno kako bi imao humanitarni karakter.

TU: Kakve ste humanitarne trke organizovali sa svojim klubom?
SM: Tokom 2023. svoje kilometre na treninzima i trkama uspeli smo da „unovčimo“ i prikupimo oko 1.700.000 dinara za dve devojčice i jednog dečaka kojima je bila potrebna pomoć. Osmislili smo onlajn trkačke izazove „KTJ challenge“ koji su naišli na oduševljenje građana Srbije i regiona, pa smo odlučili da i u 2024. nastavimo u istom pravcu. U januaru 2024, dve stotine trkača prikuplja kilometre za devojčicu Magdalenu, kojoj je potreban novac za lečenje tumora. Kao učešće u tom izazovu svako od nas uplaćuje na devojčicin račun minimum hiljadu dinara kao kotizaciju, a na samom kraju zbirne kilometre timova „prodajemo“ pravnim licima. Nastojaću da realizujem ovakve projekte dokle god bude bilo trkača koji žele da učestvuju i firmi koje žele da otkupe naše kilometre za pomoć bolesnoj deci.

TU: Koliko su duge trke i da li je opasno, na planini i hladnoći?
SM: Najviše volim trke od 20-25 km, ali ultra planinski maratoni imaju svoju čar. Između trka koje se održavaju leti ili zimi, biram definitivno one zimske. Bolje rezultate ostvarujem u zimskom periodu, prija mi hladnoća, a ljubav prema snegu je ono što je presudno.

Kod sebe bi uvek trebalo da imamo astro foliju radi čuvanja temperature tela, jer se promrzline lako mogu dogoditi. Obaveznu opremu čine i šuškavac-kabanica, mobilni telefon, štapovi za planinarenje, lampa, pištaljka, a o kvalitetnim patikama za trejl, ne treba posebno govoriti. Kod planinarenja smo uvek u grupi, dok ovde možemo da zaostanemo i veći deo staze istrčimo sami. Iz tog razloga neophodno je da imamo mapu ili kako je najčešće nazivamo „trek“, kako bismo na svom satu za trčanje mogli da pratimo putanju koja vodi do cilja.

TU: Kako se pripremate, na kojim planinama?
SM: Pripreme za mene traju tokom cele godine. Svaki vikend je predviđen za boravak na nekoj planini, treninzima i druženju sa dragim ljudima. Planinsko trčanje je pravi sport za one koji žele da upoznaju Srbiju kakvu nisu videli do sada. Magija planine nema cenu – sloboda, mir i priroda. Najviše vremena provodim na Fruškoj gori, jer živom u Novom Sadu. Imamo dvadesetak staza kojima se uvek rado vraćamo, trčimo, izgubimo, nađemo i tako u krug. Pored toga, nastojim da treninge radim na Zlatiboru, Kopaoniku, Vršačkim planinama, Ceru, Rtnju…

Skyrunning, trčanje do neba

Radnim danima, poslednje dve godine treniram u atletskoj školi Čegar i tu radimo ozbiljne intervalne treninge, na stazi Đačkog igrališta ili na Keju. Jedan dan nedeljno, koliko mogu da stignem, radim treninge u teretani. Snaga je važna koliko i kondicija, pa se trudim da taj segment ne zapostavim.

TU: Šta vas je privuklo svemu tome, kako se osećate dok trčite?
SM: Ranije sam često razmišljala o svom životu, radila sam neku retrospektivu događaja, tražila odgovore na pitanja. Međutim, nakon 2.000 kilometara koje pretrčim godišnje, uspela sam da dođem do tih odgovora i pronađem svoj mir. Sada uživam u svakom koraku i momentu koji mogu da provedem u šumi. Uživam u pomeranju sopstvenih granica, o napretku koji napravim svakog meseca.

Takmičar sam, ali važno mi je da uživam u celom procesu. Ukoliko sam se disciplinovano pripremala i dobro osećala na nekoj trci, to je za mene najlepša nagrada.

Za sve dodatne informacije https://www.facebook.com/ktjclub/

Tekst: Bojana Ilić

Pratite nas na našoj Facebook Instagram stranici, budite u toku sa novostima i zanimljivostima iz turizma i ugostiteljstva.

- Sponzorisano -
- Sponzorisano -
- Sponzorisano -
- Sponzorisano -