Impozantne površine od 1.370 m², visine 44.5 m do vrha krsta na centralnoj kupoli, hram Svetog Jovana Vladimira u Baru, jedan je od najvećih pravoslavnih hramova na svetu. U njemu je oslikano skoro 5.000 m² zidova, mermerni ikonostas dugačak je 18,5 m, podni mozaik zauzima oko 1.700 m², hram ima 7 bronzanih i 9 drvenih vrata, 28 stubova, 11 zvona, podno grejanje
Osim što zadivljuje veličinom, hram impresionira i veštinom i umećem kojim je sagrađen. Na čelu sa protomajstorom Momčilom Stanojevićem, ovaj hram podigli su mnogobrojni majstori. Idejni projekat radio je čuveni arhitekta i umetnik Predrag Ristić, izvedbeni arhitekta bio je Svetozar Popović. Pet ekipa freskopisaca na čelu sa Anastasijem Radovićem radilo je danonoćno na oslikavanju hrama. Samo freska Bogorodice Šire od Nebesa u oltarskoj apsidi, zauzima površinu oko 80 m².
Prave freske
Hram Sv. Jovana Vladimira u Baru jedna je od retkih savremenih crkava na ovim prostorima u kojoj je živopis urađen “al fresco” tehnikom. Iako se za zidno slikarstvo kod nas uobičajeno kaže „freske“, na zidovima pravoslavnih crkava koje su podignute poslednjih nekoliko decenija zidno slikarstvo rađeno je “al seko” tehnikom. Naime, fresko tehnika podrazumeva slikanje na vlažnom malteru, brzo, pre nego što se malter osuši, ali samouvereno, jer greške ne mogu da se isprave. Ova tehnika zahteva majstorsku veštinu slikara koju, na primer, Leonardo da Vinči nije baš imao, te je eksperimentisao sa novim tehnikama zidnog slikarstva, ne bi li našao alternativu freskama. Međutim, nije bio uspešan u tome i ti radovi su mu ili potpuno nestali, ili su veoma oštećeni. Baš zbog toga što je ovo zahtevan postupak, zidno slikarstvo u pravoslavnim hramovima kod nas se u poslednje vreme radi al seko, odnosno na suvoj podlozi. Tako se crkva brže oslika, moguće je prepraviti greške, ali slike nisu dugotrajne kao freske. Zato živopis srednjovekovnih srpskih manastira i dalje fascinira lepotom, gracioznošću i vitalnošću boja, dok je u crkvama dvadesetog veka slikarstvu potrebna ili restauracija ili potpuno preslikavanje.
U Hramu Sv. Jovana Vladimira mislilo se i na kreč koji je korišćen za malter – doneli su ga iz nekada poznate krečane kod Spuža, u kojoj se danas vadi mermer, a bio je star više od četrdeset godina. Malter pravljen od takvog kvalitetnog kreča čini da oslikana freska ne izbledi.
Kvalitetni klesarski radovi
Ikone na ikonostasu slikane su takođe u drevnoj tehnici, na lipovom drvetu, sa ispoliranim i do visokog sjaja izglačanim zlatnim listićima u oreolima.
Sâm ikonostas je urađen od više vrsta kamena koji je donet iz Severne Makedonije i iz Italije, a iz Sijarinske Banje sa juga Srbije korišćen je oniks. Od kamena su i svi prozori, kao i podni mozaik, Časna trpeza, tron, dok su crvenim i sivim kamenom iz Nikšića popločane staze oko hrama. Veliki tim klesara, njih čak pedeset, predvodili su Ivan Stefanović i Dragiša Krkeljić koji su uspeli da za tri godine urade ovako velik i zahtevan posao.
Zvona i zvonar iz Rusije
U nekadašnjoj vojnoj fabrici za proizvodnju kaćuša, koja danas radi kao zvonolivnica Vera, u Voronježu u Rusiji, izliveno je jedanaest zvona za barski hram, od kojih najveće zvono ima 800, a najmanje oko 10 kilograma, pa je na njima moguće „odsvirati“ mnoge melodije, jer je raspon tonova širok. To nije konačan broj zvona predviđenih za ovaj hram. Inače, zvona su smeštena u dva pirga posvećena Sv. caru Konstantinu i carici Jeleni i sv. Kirilu i Metodiju.
Na zvonima se zvoni ručno, a za to je zadužen profesor u barskoj muzičkoj školi Aleksandar Basarab. Ovaj Ukrajinac izučio je „zanat“ u Rusiji gde se zvonarska veština veoma poštuje.
Kripta hrama posvećena je Sv. Aleksandru Nevskom, kompletno je završena i koristi se za bogosluženja, predavanja i okupljanja.
Za hram Sv. Jovana Vladimira stanovnici Bara nisu štedeli, davali su izdašno, ali nije sve išlo lako. Kada je nakon zemljotresa 1979. Bar izrastao u moderan, planski uređen grad, u njemu nije bila predviđena crkva. Prvi zahtev za određivanje lokacije za izgradnju crkve podneo je sveštenik Bogić Femić, ali je tek nakon štrajka glađu na gradskom trgu i potpisa oko pet hiljada građana (što je bilo više od pola stanovnika grada) i mitinga pred Skupštinom, lokacija za crkvu dobijena. Crkva je osveštana 2016. na hiljadugodišnjicu smrti Sv. Jovana Vladimira. Saborni hram Sv. Jovana Vladimira otvoren je svakog dana od 7.00 do 21.00 sat.
Najlepše se zahvaljujemo na saradnji starešini hrama Slobodanu Zekoviću sa sveštenicima, zatim protojereju Jovanu Plamencu, kao i našem domaćinu Dejanu Vukiću.
Sveti Jovan Vladimir
Jovan Vladimir bio je knez Duklje u periodu od 1000. do 1016. godine, na prostoru od Kotora do reke Bojane, a na severu do Skadarskog jezera. U periodu njegove vladavine, Vizantijsko carstvo potresali su ratovi sa Samuilom, carem Prvog bugarskog carstva koji je u svojim pohodima osvojio i Duklju, zarobio kneza Vladimira i odveo ga u zatočeništvo u Prespu (današnja Severna Makedonija). Usledilo je venčanje između Jovana Vladimira i ćerke cara Samuila, u narodu i književnosti poznata i opevana ljubav Vladimira i Kosare. Nakon Samuilove smrti, njegov naslednik Jovan Vladislav pozvao je Vladimira na poklonjenje i poslao mu drveni krst kao obećanje da će Vladimir biti bezbedan. Međutim, kad je knez Vladimir stigao u Prespu, pogubljen je ispred crkve, u kojoj je posle i sahranjen. Njegove mošti je kraljica Kosara prenela u Prečistu Krajinsku, prestonicu Duklje, da bi tokom vekova one bile seljene u Drač, u Elbasan, pa u Tiranu. Zato se Sveti Jovan Vladimir, osim među Srbima, poštuje i u Albaniji, Makedoniji i Bugarskoj. On je zaštitnik grada Bara, a krst na kome je knez pogubljen čuva, već devet vekova, porodica Andrović. Oni ga jednom godišnje, na Duhove, iznose na svetlost dana i tada narod, sve tri veroispovesti, odlazi sa Androvićima i Svetim krstom na Rumiju, planinu iznad Bara. Replika ovog krsta nalazi se na središnjoj kupoli hrama.
Tekst: Bojana Ilić
Foto: Dejan Vukić
