Spoj “tradicionalnog i modernog”, kao vladajući koncept u srpskom ugostiteljstvu iznedrio je mnoštvo svetlih i, mora se priznati, onih drugih ne tako svetlih primera
Nacionalni restorani su godinama nicali kao pečurke posle kiše, ali su umesto po izvrsnoj hrani, bili uglavnom prepoznatljivi po kariranim stolnjacima, ćilimima koji su iz Pirota koliko i Aladin i tanjirima sa cvetnim dezenima. Međutim, nije ambijent ono što pravi razliku. Na svu sreću kvantitet je rodio kvalitet, pre svega sadržan u nj.v. “Jelovniku” i neki restorani su u toj potrazi za svetim gralom ugostiteljstva, izašli na pravi put i posvetili se svežim namirnicama i domaćoj hrani koja može da zadovolji i najprobirljivija nepca.
Jedno od takvih mesta je svakako beogradski restoran Trpeza Radnički. Srpska srednjovekovna jela i nepretenciozna autentičnost svakog drugog poznatog, a opet tako različitog ukusa, samo su deo ove uspešne priče. Smeštena na verovatno najboljoj lokaciji u centru grada, u tišini i zelenilu Karađorđevog parka, Trpeza zaista može da ponudi najbolje, bez obzira da li ste došli na svečani, romantični ili svakodnevni ručak ili večeru, da li ste vegeterijanac ili više volite meso ili ste prosto omamljeni mirom trpezine bašte, svratili na piće. Ako svemu tome dodamo izuzetnu vinsku kartu, Trpeza Radnički, mirno i nenametljivo poput mesta na kome se nalazi, postavlja standarde srpske nacionalne kuhinje.
I naravno to nije sve. Trpeza Radnički je samo elegantna sestra velikog brata, restorana Radnički na Novom Beogradu. Ali, o tom potom i na nekom drugom mestu…
