Svedoci smo da su poslednjih nekoliko godina ulični grafiti prerasli u sofisticirane slike, ponekad prava umetnička dela, a naziv strit art – ulična umetnost, postao je sasvim prikladan za ove murale. Slikanje grafita u svetu je uglavnom nelegalno, pa većina umetnika radi brzo, noću, u tajnosti i krije identitet
Kod nas je ulična umetnost krenula u nekom sasvim drugom pravcu. Ne samo da strit art umetnici ne moraju da kriju svoj identitet, da boju kupuju s rukavicama na rukama kako ne bi ostavljali otiske, već su u proteklih nekoliko godina postali poznati javnosti, a neki od njih, kao Aleksandra Petković koju znamo pod umetničkim imenom TKV – The Kraljica Vila, dobitnici su i prestižnih nagrada. Razgovarali smo sa TKV u njenom živopisnom ateljeu na Dorćol Placu u Beogradu, o njenom radu, razumevanju ulične umetnosti, planovima za dalje…
TU: Kada sam pre četiri godine pisala o beogradskim grafitima, vaše slike su mi ostale u sećanju kao ženstvenije, nežnije, plemenitije.
TKV: Kod nas se sve nešto stalno kritikuje, sve ne valja, a meni je bitno šta ja mogu da uradim povodom toga, kako to da popravim. Inače jedino što preostaje jeste da emigriram negde. Zato sam odlučila da hoću da izgradim svoj život kako ja želim, insistiram na nežnosti, a u društvu koje je okrutno, nežnost ispada pank.
TU: Umetnici često stvaraju za neku svoju, probranu publiku, a vi se obraćate širokim masama, bikvalno svima.
TKV: Meni je to super, to znači da to dopire do ljudi. Navikla sam ih da gledaju moju sliku svakodnevno. Mnogi su mi se javili i rekli da kad prođu svaki dan pored moje slike, kažu joj „zdravo“. Oni učitavaju neka svoja značenja mom delu, a često to uopšte nije ono što sam zamislila. Ali to i jeste poenta umetnosti, a naročito ulične umetnosti.
TU: Možda zato što smo zaboravili da idemo u muzeje i galerije, cenimo ulično slikarstvo, jer nam je dostupno, jer je besplatno, nije elitno?
TKV: Provela sam neko vreme u Parizu, ljude tamo umetnost stvarno zanima. Imala sam izložbu u jednoj veoma maloj galeriji, mislila sam da se možda niko neće pojaviti, ali došli su, navikli su da idu u galerije. Meni je prijala ona ranija anonimnost, kad niko nije znao ko sam i šta slikam, ali odlučila sam da govorim s novinarima, da objasnim šta radim, da edukujem sredinu, da vide ovo kao nešto što je dobro za nas, da ne doživljavaju ulično slikarstvo kao napad na svoj prostor.
TU: Kad ste počeli pre oko sedamnaest godina, nisu ljudi baš to razumeli, ali sada već radite dosta komercijalnih projekata.
TKV: Beograd ima kulturnu istoriju, ulično slikarstvo je oduvek bilo prisutno, ali je tokom devedesetih zamrlo. Sad se polako vraća. Počele su i kompanije da shvataju koliko je lepše kad je oslikano, pa sam nedavno radila jedan mural koji je jedna strana kompanija poklonila gradu.
TU: Da li ulična umetnost može nešto da promeni, na bolje?
TKV: U Čačku je strit artist Endo samoinicijativno pokrenuo oslikavanje grada. Zvao je umetnike sa svih strana, svi su radili. Kod nas je lakše dobiti dozvolu nego u inostranstvu, jednostavno pitate vlasnika kuće, priložite skicu i to je uglavnom sve. Ljudi su lepo odreagovali, žele da budu deo svega toga. Onda dođu i komšije da pomognu, i kad radimo murale, vidi se lice naroda koje je vrlo lepo. Stalno smo okruženi negativnim, a ulična umetnost može to da promeni.
TU: Radite i slike na platnu, oslikavate zidove, učestvujete na festivalima ulične umetnosti, izlažete u galerijama kod nas i u svetu, oslikali ste na Silosima mural visok šesnaest metara, sve to sami?
TKV: Za velike slike imam pomoć, na Silosima smo radile Jana Danilović i ja, a ona mi je takođe pomogla za još jedan veliki mural u gradu. Priprema za oslikavanje velikog zida je devedeset odsto celog posla, a onda iznajmimo kranove, skele, i tako radimo. Što se slika tiče, ako imam izložbu u inostranstvu, onda neke slike transportujem odavde, a neke oslikam tamo, na licu mesta. Isti mi je proces rada kao na zidu, iako je slika na platnu, oslikavam je sprejem, mada imam više vremena za izvođenje. Moji kupci su zanimljivi, volim da mi kažu šta oni vole, a ima i onih koji kupe od onoga što već imam. Najvažnije je razumeti zašto oni hoće tvoj rad.
TU: Kakvi su vam planovi u narednom periodu?
TKV: Na jesen ćemo održati treći All Girls Street Art festival na Dorćol Placu. To je festival na kome pozivam druge koleginice, iz regiona i sveta, da se skupimo, družimo, onda slikamo mnogo napolju na zidovima, jer nam je lako, ne trebaju nam dozvole, bude i izložba radova. Zajednički rad je u duhu grafiti scene.
TU: Kako se ta odluka da budete nežni odrazila na vaše slikarstvo?
TKV: Ono što želim od svoje umetnosti jeste da ona bude vezana za zajednicu, nama je to potrebno, život nam je već komplikovan. Ljudi nisu navikli da ih nešto raduje, nisu navikli da im je mesto u galeriji ili muzeju. Strit art se nalazi u javnom prostoru, ne moraš da budeš obrazovan da bi razumeo, da bi ti se dopalo, pogotovu u Srbiji gde su generacije odrasle bez muzeja. Mi više nemamo tu naviku da idemo u muzej i ljudima je drago kad se nešto promeni, da vide nešto lepo.
TU: Šta TKV sada radi?
TKV: Živim svoj život, trudim se da budem otvorena i iskrena, da radim na sebi, da se menjam, lako je upasti u šablon kad znaš da se ljudima nešto sviđa, ali ne možeš jedno te isto da pričaš. Sad radim akrilnim bojama i nogama, inspirisao me je indijski tradicionalni ples. Gledala sam jednu plesačicu koja svaki put, pre nego što izvede svoj ples, na pesku naslika motiv plesa. Tako sad ja plešem i slikam, a platno upija moju pesmu.
TU: Slike koje ispuštaju zvuke?
TKV: Sa di-džejem Markom Miloševićem MKDSL radim projekat, performans u suštini, ozvučićemo slike, pa kad počne da se slika nogama, da se pritiska platno, ono proizvodi zvuk. Ljudi nemaju vremena da se opredele za kreativni proces, od ranih nogu nas društvo opredeljuje za ovu ili onu profesiju, a ja želim ljudima da dam način da u to uđu, da učestvuju u kreativnom procesu. Želim da im pokažem da to nije rezervisano za umetnike (jer niko ne zna da slika nogama), da vide koliko je dobro imati takvo iskustvo.
Tekst: Bojana Ilić
