Kada sam pre četiri godine pisala tekst o zapošljavanju u ugostiteljstvu, bilo je govora o problemima kao što je nedostatak sobarica, o kuvarima koji odlaze u inostranstvo, o migrantima koji se javljaju na posao, ali nemaju kvalifikacije. U međuvremenu, od 2018. godine izgrađeno je još hotela, otvoreno još ugostiteljskih objekata, gradi se i podiže na sve strane, a šta je sa ljudima koji bi tu trebalo da rade i to sve održavaju, odakle su oni?
Sezonski radnici iz inostranstva nisu neka novost, ali poslednjih godinu dana u Srbiji su se pojavili konobari, sobarice, pomoćno osoblje, sve iz inostranstva. Prvi put mi se desilo da u Beogradu, svom rodnom gradu, moram da poručujem na engleskom, jer je konobar bio sa Kube. Takođe sam sa kurirom koji mi je dostavio hranu razgovarala na engleskom, jer on je iz Uzbekistana. Došlo ih je dvadesetorica i sviđa im se u Srbiji, bolje je nego u Uzbekistanu, kako mi je rekao. Jure na biciklima sa telefonom u rukama, snalaze se dobro jer znaju ćirilicu i za sada planiraju da ostanu. Ovo nije slučaj samo u Beogradu. Na Fruškoj gori u restoranu možete videti osoblje iz Šri Lanke, na Zlatiboru sa Kube. Naši ljudi idu u inostranstvo, inostrani ljude dolaze kod nas, u toku je jedna velika seoba radne snage.
Radnici sa Kube, Filipina, iz Šri Lanke, sa Tibeta…
U poslednjih pet godina u Zagrebu posluje firma Pinoy 385 koja se bavi posredovanjem u zapošljavanju radnika s Filipina. Direktor firme Stjepan Jagodin objašnjava da su do sada uspešno posredovali u zapošljavanju Filipinaca na pozicijama kuvara, pomoćnog kuvara, pomoćnog radnika u kuhinji, poslastičara, pekara, sobarice, konobara…
– Svi radnici koje smo zaposlili već su radili na istim ili sličnim poslovima, te dolaze sa srednjoškolskim ili visokoškolskim obrazovanjem – kaže Stjepan.
Radnici govore engleski jezik, što mnogo olakšava komunikaciju s kolegama i poslodavcem i lako se uklapaju u društvo. Ugovori su na dve godine, a klijentima se daje garancija na selekcijski postupak.
– S obzirom na dugogodišnja iskustva kolega koji učestvuju u selekcijskom postupku, gotovo da nema nezadovoljstva među poslodavcima, niti odustajanja od strane radnika ili poslodavca tokom radnog odnosa – tvrdi Stjepan.
Nemanja Kužet, šef kuhinje u „Smokvici“ u Beogradu, probao je nekoliko puta sa stranim radnicima. Pre nekoliko godina radio je u saradnji sa jednom nevladinom organizacijom koja se bavila integracijom migranata i u lokalu je radilo četvoro migranata.
– To su bili vredni ljudi, bili smo zadovoljni njima, ali oni su ovde bili samo u prolazu, čim im se stvorila prilika da odu u Nemačku, otišli su. Za razliku od njih, Kubanci, koje smo takođe imali, hoće da ostanu u Srbiji, ali kod nas, u „Smokvici“, ni posle četiri meseca nisu uspeli da se prilagode i dobili su otkaz – objašnjava Nemanja.
Po njegovom mišljenju, razlog je bila razlika u mentalitetu, pristupu poslu, radnoj etici uopšte. Možda zato što su sa Kariba, ili iz komunističke zemlje, tek, iako su bili odlično prihvaćeni od kolega, nisu voleli da rade i gledali su da se izvuku kad god su mogli.
Strani radnici – neminovnost
Ipak, po njegovom mišljenju, zapošljavanje stranaca je neminovno.
– Pre četiri godine bio sam poslovno u Varšavi, u jednom velikom, luksuznom hotelu u kome su mi u kuhinji rekli da već dve godine rade bez šefa kuhinje. Svi šefovi su im otišli u Veliku Britaniju, ili negde drugo na Zapad. Zamislite kad jedna velika Poljska ne može da stvori kadar, kako li je tek u Srbiji. Stranci možda nisu spas našeg ugostiteljstva, ali jesu neminovnost, jer mi već zbog sezone u Hrvatskoj imamo problema sa zaposlenima – smatra Nemanja.
A sezonu u Hrvatskoj ove godine iznelo je skoro 96.000 stranih radnika, (za razliku od prošle godine kad ih je bilo oko 60.000). Inače je ove godine Hrvatska neverovatno prihodovala od stranih turista, u drugom tromesečju 2022. godine čak 16 odsto više nego u istom periodu u 2019. godini.
– Neki od tradicionalnih izvora iz kojih crpimo strane radnike, poput tržišta Bosne i Hercegovine, Severne Makedonije i Srbije, polako ostaju bez kvalitetne radne snage. Iako geografska blizina omogućava jednostavniju integraciju u radno okruženje, radnika na susednim tržištima je sve manje, a navedeni trend dovodi do postupnog oslanjanja na tržišta radne snage iz Azije, pri čemu ključnu ulogu imaju radnici s Filipina. Njih je trenutno u Hrvatskoj 4.576 i uglavnom su svi na priveremenom radu – kaže Stjepan.
Inače, proces dolaska radnika sa Filipina traje oko devedeset dana i uključuje razgovor agencije i poslodavca, definisanje konkretnih potreba, odabir kandidata, prikupljanje potrebne dokumentacije… Kad radnik doputuje u Hrvatsku i uklopi se u posao, agencija prati njegov rad prvih 100 dana.
– Iz tog razloga, važno je na vreme prepoznati problem nedostatka radne snage i krenuti s pripremama kako bi ceo proces bio što efikasniji. S obzirom da se radi o globalnom nedostatku radne snage gotovo u svim sektorima, smatram da će se ovaj trend još više proširiti. Poslodavci koji s nama posluju nekoliko godina, svake godine angažuju sve veći i veći broj stranih radnika – objašnjava Stjepan.
Tokom pandemije imali vremena za razmišljanje i zaključili da se ne isplati
Morske destinacije oduvek su funkcionisale zahvaljujući sezonskim radnicima, a veliki gradovi kao London isključivo se oslanjaju na radnike iz inostranstva. Odnosno, to je tako bilo dok se nije desila pandemija korona virusom zbog koje su skoro preko noći, zatvoreni hoteli i restorani, zaposleni poslati kućama, a turistička i ugostiteljska industrija praktično prestali da postoje. Ljudi su se vratili kući, u međuvremenu našli neke druge poslove, možda malo razmislili i zaključili da se rad u ugostiteljstvu ne isplati – posao nije bezbedan, na njega ne može da se računa, a zarade su najniže. To je globalni problem, jer ljudi u ugostiteljstvu zarađuju najmanje i bukvalno se nalaze na dnu statističkih lestvica svih zemalja.
Po restoranima se uglavnom radi šest dana u nedelji, u smenama od po dvanaest sati. Leti, na moru, svaki dan. Ko to može da izdrži? Mladi ljudi, često muškarci. A koliko oni mogu tako da potraju? I oni se istroše i odu da rade nešto drugo. I tako se stalno počinje od nule.
– Naše ugostiteljstvo reaguje tek kad se nešto desi, i onda gasi požare. Mi smo u „Smokvici“ na vreme reagovali, prepoznali smo probleme, predvideli ih i ljudima smo ponudili dva slobodna dana. Plate smo takođe podigli. Odgovornost je uvek na poslodavcu. Korona je samo ubrzala pucanje industrije, ljudi su rekli ’gutali smo dovoljno, nećemo više’. Mi pazimo da one koji se iskažu, koji su vredni, pošaljemo na neke edukacije, uložimo u njih, da oni vide da se njihov trud vrednuje. Zadovoljstvo pojedinca i radnika je na prvom mestu. Sad sa stranim radnicima popunjavamo rupe, ali opet će za tri godine da bude isto, jer će ti neki vredni ljudi otići negde dalje i opet mora sve iz početka. Dok god pojedinac nije na prvom mestu, ugostiteljstvo će biti u problemu – zaključuje Nemanja Kužet.
Piše: Bojana Ilić
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, budite u toku sa novostima i zanimljivostima iz turizma i ugostiteljstva.
