U svetu ulične hrane, gde se ukusi prenose brže od reči, Tantuni zauzima posebno mesto – ne samo kao jelo, već kao simbol grada, ritma, i svakodnevice. Iako na prvi pogled deluje jednostavno, tanko seckano meso urolano u lepinju, tantuni je mnogo više od toga. To je identitet Mersina, lučkog grada na jugu Turske, i duh njegove ulice pretočen u obrok koji se jede s nogu, ali pamti zauvek
Tantuni se pravi od sitno seckanog goveđeg ili pilećeg mesa koje se kratko proprži na velikom tiganju sa uljem i začinima, zatim se urola u tanak, elastičan hleb poznat kao lavaš. Ali, sastojci su tek deo priče, ono što ga čini posebnim je način na koji se priprema i servira: brzo, u ritmu, bez suvišnih reči. Prava tantuni tezga je pozornica, a majstor koji ga sprema, ulični šef, vladar dnevne pauze, kasne večere ili noćnog zalogaja.
View this post on Instagram
Delikates koji se jede „s nogu“
Tantuni nije luksuz – to je obrok naroda. Nastao je kao skromno jelo za radnike i moreplovce koji su tražili nešto toplo, začinjeno i zasitno. Vremenom, iz radničkih kvartova Mersina, tantuni se proširio širom Turske. Međutim, zadržao je svoju suštinu: on se ne jede viljuškom i nožem, ne jede se tiho. Jede se prstima, uz limun, turšiju i ponekad ajran, na trotoaru, uz šum ulice i miris začina.
U Mersinu, tantuni nije samo ulični specijalitet – to je lokalni ponos, ritual koji prati generacije. Uveče, kada se grad utiša, ljudi se okupljaju ispred tezgi koje svetle u noći, da ponesu tantuni kući ili da ga pojedu stojeći, na brzinu, ali sa punim uživanjem. On povezuje studente, radnike, taksiste, umetnike i prolaznike – svi su jednaki pred lavašom punim mesa i ukusa.
U savremenom vremenu, tantuni je postao i turistička atrakcija, ali on nije izgubio svoju autentičnost. Još uvek se pravi u gvozdenim tiganjima, sa preciznim pokretima i glasnim zveckanjem. I dalje miriše na ulicu, na brz život, na glad koja nije samo telesna, već i kulturna – glad za nečim stvarnim, jednostavnim i iskrenim.
Srpska vina krupnim koracima napred, saznajte više.
Tantuni ne pripada restoranskom meniju sa viljuškama od srebra. On pripada trotoarima, kioscima, žutim svetlima grada i rukama koje ga jedu iz papira. To je turski street food u svojoj najiskrenijoj formi – topao, začinjen, i živ.
Pratite nas na našoj Linkedin, Facebook, Instagram i X stranici, budite u toku sa novostima i zanimljivostima iz turizma i ugostiteljstva.
