„Bio ti hitar ili spor, na kraju ćeš naći ono što tražiš. Uvek se svim srcem predaj svom traganju. Makar bio pognut, makar hramao, ne odustani od potrage, već mili cestom prema Njemu.“
Mevlana Dželaludin Rumi
Ne postoji mnogo gradova na svetu koji su u kontinuitetu bili naseljeni hiljadama godina. Tajna njihove dugovečnosti je, uostalom, kao i kod ljudi, spoj mnogobrojnih uzroka i teško ju je otkriti. Međutim, oni skloni traganju ipak dolaze, a onda gledaju, slušaju i pokušavaju da osete te gradove. Zidine svakog od njih, iznova rušene i građene, predstavljaju paravan za beskrajnu tragikomediju čiji su akteri generacije žitelja i njihovi životopisi puni borbe, teškoća, stradanja, ali i hrabrosti, vrline i ljubavi… Ova naša priča je takođe takva, jer pripada drevnom turskom gradu po imenu Konja i njegovom najdražem simbolu, velikom Rumiju
Kada pomislite na turističke destinacije u Turskoj, nekoliko očiglednih izbora odmah pada na pamet. Pre svega magični Istanbul, a tu su onda i letovališta na Tirkiznoj obali poput Bodruma, kao i čarobni pejzaži Kapadokije. Ipak, za neke putnike broj jedan na listi želja jeste mesto za koje je malo ljudi uopšte i čulo – Konja. Ovaj grad u centralnoj Turskoj svake godine privlači milione posetilaca, sa dobrim razlogom jer se, pored istočnjačkog uličnog šarma, živopisnih bazara, istorijskih znamenitosti i moderne tramvajske mreže, Konja pre svega ističe kao centar turske duhovnosti i islamskog hodočašća.
Konja je zapravo veliki, dvomilionski grad smešten usred divlje ravnice Anadolije, okružen otvorenom, beskrajnom prerijom. Kulturno najkonzervativniji grad u Turskoj isprva se čini kao mesto u kom je vreme stalo, gde se žene u crnom i muškarci sa dugačkim bradama trude da zadive goste tradicionalnom gostoljubivošću, uprkos naglašenoj pobožnosti i zabranjenom pivu. Međutim, Konja je nešto mnogo više, a otkriti pravu Konju je lako – jer se u srcu starog grada, u grobnici od tirkiznih pločica, nalazi njena večna duša, Mevlana Dželaludin Rumi.
Rumi i Šems
Rumi je danas, iako je od vremena kada je stvarao proteklo skoro osam vekova, jedan od najčitanijih pesnika na svetu, a njegova grobnica je druga najposećenija turistička atrakcija Turske, posle palate Topkapi u Istanbulu. Rođen je početkom 13. veka u Avganistanu, ali se kao mladić, povlačeći se pred mongolskom najezdom, sa roditeljima preselio u Konju, koja je već tada postojala više od 2.000 godina.
Odlučujući trenutak u Rumijevom životu zbio se 1244. godine, kada je na ulicama Konje sreo lutajućeg derviša Šemsedina iz Tabriza, koji se ne može povezati ni sa jednim od tradicionalnih mističnih bratstava. Mesecima su dva mistika živela zajedno, pa je Rumi zanemario svoje učenike i porodicu, tako da je konzervativno okruženje primoralo Šemsa da napusti grad u februaru 1246. Dželaludin je bio slomljenog srca, a njegov najstariji sin Sultan Valad na kraju je vratio Šemsa iz Sirije. Porodica, međutim, nije mogla da toleriše njihov odnos i jedne noći 1247. Šems je zauvek nestao. U 20. veku je ustanovljeno da je Šemsedin zapravo ubijen, verovatno uz pomoć Rumijevih sinova, i sahranjen blizu bunara koji i dalje postoji u Konji.
Ovo iskustvo ljubavi, čežnje i nenadoknadivog gubitka pretvorilo je Rumija u pesnika. Pisao je mističnu poeziju, aforizme, poeme. Poetski radovi su mu sabrani u zbirci „Mesnevi”, a rubaije i poeme „gazal“ u „Velikom opusu” (Divan-i Kebir). Potpuna identifikacija sa Šemsom najbolje se vidi u tome što je na kraju većine svojih lirskih pesama ubacio ime Šems umesto sopstvenog pseudonima. Ova sveža poezija, podstaknuta snažnim ritmovima, ponekad podseća na stihove popularne muzike. Čini se da postoji razlog za verovanje, koje su izrazili hroničari, da je veliki deo stihova nastao u stanju ekstaze, izazvan muzikom flaute ili bubnja, ali i udarcima čekićem zlatara ili zvukom vode i mlina u Meramu, gde je Rumi sa svojim učenicima išao da uživa u prirodi. Često je svoje stihove pratio vrtložnim plesom, a mnoge njegove pesme komponovane su da bi se pevale na sufijskim muzičkim skupovima.
Mevlana Dželaludin Rumi napustio je ovaj svet 17. decembra 1273. godine. Pripadnici pet veroispovesti pratili su njegove posmrtne ostatke, a ta noć je nazvana Sebul Arus (Noć sjedinjenja). Još i danas Mavlavi derviši taj dan poštuju kao praznik. Nakon Mevlanine smrti njegov sin je organizovao derviški red mevlevija, koji će u narednim vekovima imati snažan uticaj na politički, socijalni i ekonomski život Otomanske imperije. Iako je početkom dvadesetog veka Ataturk zabranio ovaj red, krajem pedesetih godina loža u Konji je revitalizovana kao veoma važna kulturno-istorijska baština ovog grada.
Muzej Mevlana
Svedočanstvo Rumijevog trajnog nasleđa smešteno je u Muzeju Mevlana, impozantnom kompleksu zgrada sa Mauzolejom Mevlana, koji se nalazi u istočnom delu centra grada. Muzejski kompleks uključuje mauzolej, džamiju, dervišku bogosloviju i nekoliko drugih objekata koji služe kao izložbene sale, biblioteke i istraživački centri. Najpre je, u drugoj polovini 13. veka, sagrađen mauzolej, a kasnije je vekovima kompleks dograđivan i rekonstruisan. Eksponati u muzeju prikazuju izuzetnu kolekciju Rumijevih ličnih stvari, rukopisa i artefakata, što posetiocima omogućava da se intimno povežu sa pesnikovim životom i filozofijom, a arhitektura muzeja, ukrašena zagonetnim dizajnom i simboličnim motivima, odražava duhovnu suštinu Rumijevog učenja, stvarajući prostor koji odjekuje spokojem. Najdragoceniji deo mauzoleja je plavo-zelena grobnica, ukrašena gipsanim reljefima i zidnim rezbarijama, pozlaćenim detaljima i brojnim drugim elementima koji predstavljaju islamsku umetnost u najboljem izdanju.
Obred Sema
Jedan od najvažnijih aspekata Mevlana muzeja jeste obred Sema, ritualni ples koji izvode Rumijevi vrteći derviši. Ova očaravajuća predstava, koju je UNESCO priznao kao nematerijalno kulturno nasleđe, simbolizuje duhovno putovanje derviša ka sjedinjenju sa božanskim. Dok se vrte, obučeni u tradicionalnu nošnju koja podrazumeva belu košulju, pantalone i haljinu, kao i konusnu kapu od kamilje dlake, oni se odvajaju od materijalnog sveta, ostavljajući iza sebe svoje brige, želje i sve zemaljske veze. Okretanje je uvek suprotno smeru kretanja kazaljki na satu, sa desnom rukom podignutom prema Bogu i levom spuštenom ka zemlji. Ples se sastoji od tri faze, a u poslednjoj se dervišima, koji simbolizuju planete, pridružuje i njihov učitelj koji predstavlja Sunce ili reinkarnaciju Mevlane. S tog duhovnog putovanja derviš se vraća zreliji za pružanje ljubavi u skladu sa osnovama sufijskog učenja, koje propoveda da su sve postojanje i sve religije jedno i da su sve one manifestacije iste božanske stvarnosti.
Džamije na svakom koraku
Koliko su ljudi u Konji posvećeni duhovnosti kazuje podatak da je u gradu aktivno više od 3.000 džamija. Turci, za razliku od većine islamskog sveta, ohrabruju posetu džamijama, pa nikako ne treba propustiti Selimiju, prelepu džamiju kupolastog oblika koju je naručio sultan Selim II, a koja se nalazi odmah pored Muzeja Mevlana. Treba spomenuti i neobičnu Džamiju Azizija, ali je svakako najpoznatija Aladinova džamija, koja predstavlja najstariju seldžučku džamiju u celoj Turskoj, izgrađenu još 1220. godine, na vrlo dobroj strateškoj lokaciji, na istoimenom brdu Aladin, sa kog se pruža verovatno i najbolji pogled na ceo grad.
Čatal Hujuk, grad iz neolita
Još jedan dokaz da je anadolijska stepa kolevka civilizacije nalazi se na samo pedesetak kilometara jugoistočno od Konje. To je Čatal Hujuk, jedno od najvažnijih arheoloških nalazišta na svetu, otkriveno šezdesetih godina prošlog veka. Ime ovog mesta (Çatalhöyük) nastalo je kao kovanica dveju turskih reči çatal (viljuška) i höyük (humka). Iskopavanja su otkrila gusto zbijeno naselje iz neolita (novo kameno doba) koje je nastalo pre 9.000 godina. Naselje je bilo smešteno između dva brda i imalo je više od 5.000 stanovnika, a vrhunac njegovog razvoja desio se u periodu između 6.250. i 5.400. godine p.n.e. Kuće u kojima su ljudi živeli bile su četvrtastog oblika bez vrata i prozora, i u njih se ulazilo sa krovova. Još čudnije u odnosu na današnje koncepte naseobina jeste to što je naselje bilo bez ulica, pa su kuće zbijane jedna uz drugu, a zidovi i podovi su oblagani slojem ilovače. Na zidovima su takođe pronađene slike i reljefi životinja i ljudskih bića, a otkriveni su i brojni drugi religijski simboli. Ispod samih kuća pronađeni su grobovi sa ljudskim ostacima, ali i brojni predmeti od gline, bakra, drveta i tekstila. Lokalitet Čatal Hujuk nalazi se od 2012. godine na Uneskovoj listi svetske kulturne baštine.
Hrana i još ponešto
Duhovna prestonica Turske, Konja, bila je tokom svoje burne istorije pod vlašću Grka, Rimljana, Vizantinaca i na kraju Seldžuka i Osmanlija, što je svakako doprinelo bogatstvu različitosti koje karakteriše njenu kuhinju.
Ipak, zaštitni znak gastronomske ponude u Konji svakako je izvrsna jagnjetina. Nemarinirano meso lagano se peče u glinenoj peći u sopstvenom soku i masti, pa blagi ukus duguje samo sebi. Treba pomenuti još nekoliko specijaliteta tipičnih za ovu regiju kao što su etli ekmek (duga, tanka rolat-pica namazana fino začinjenim mlevenim mesom), pikantna čorba od bamije ili konjanski kebab (jagnjeća kolenica, veoma sporo pečena i servirana na pita-hlebu sa slatkim crvenim lukom).
Konja je zaista bogata znamenitostima i ako ste ljubitelj istorije, nesumnjivo će postati vaše omiljeno mesto. Odvojite nekoliko dana za Ataturkov muzej, Arheološki i Etnografski muzej, kao i za obližnje selo po imenu Sile u kom je oštećena pravoslavna crkva pretvorena u muzej. I na kraju, nikako ne treba zaboraviti na nešto sasvim dugačije. To je Muzej leptira, jedan od najvećih na svetu i prvi u Turskoj. Tropski vrt leptira u Konji otvoren je za posetioce 2015. i izgrađen u obliku džinovskog leptira u skladu sa prirodom, kako bi se posebno deci usadila ljubav prema ovim divnim insektima.
Tekst: Petar Vušurović
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, budite u toku sa novostima i zanimljivostima iz turizma i ugostiteljstva.
