Danas je gotovo nemoguće zamisliti lazanju bez bogatog paradajz sosa, mlevenog mesa i rastopljenog sira. Međutim, vekovima je ovo čuveno italijansko jelo izgledalo potpuno drugačije. Pre nego što je paradajz iz Amerike stigao u Evropu tokom 16. veka, lazanja nije imala prepoznatljivu crvenu boju niti ukus na koji smo navikli. Umesto toga, bila je bogato začinjena, često slatkasta i više je podsećala na slojevitu pitu nego na savremenu testeninu
Koreni lazanje u starom Rimu
Istorija lazanje seže do starog Rima, gde se njena preteča nazivala laganum. Tadašnje verzije sastojale su se od širokih listova testa koji su se kuvali ili pržili. Nakon pripreme, slagali su sa različitim vrstama mesa, poput svinjetine ili živine. Umesto paradajz sosa, koristile su se bogate mesne supe i sosovi na bazi vina, koji su jelu davali pun i intenzivan ukus. Takva lazanja bila je veoma zasitna i masna, a izgledom i teksturom više je ličila na slojevitu slanu pitu nego na jelo koje danas poznajemo.
View this post on Instagram
Srednji vek doneo novu pripremu
Tokom srednjeg veka lazanja je dobila oblik sličniji današnjoj testenini. Međutim, i dalje pripremala bez paradajza i često bez pečenja. U italijanskim kuvarima iz 14. veka opisuje se način pripreme u kojem se kore kuvaju u bogatoj kokošijoj supi, a zatim odmah ređaju u slojeve sa rendanim sirom. Toplota sveže kuvanog testa bila je dovoljna da istopi sir između slojeva, pa rerna često nije bila ni potrebna. Ovakav način pripreme bio je uobičajen u vreme kada kućne peći nisu bile široko rasprostranjene.
Luksuzni začini menjali su ukus lazanje
Ono što bi današnjim ljubiteljima lazanje verovatno bilo najveće iznenađenje jeste njen začinski profil. Umesto svežine paradajza, srednjovekovni kuvari koristili su skupe uvozne začine koji su predstavljali simbol prestiža i bogatstva. Cimet, karanfilić, đumbir, muškatni oraščić i šećer kombinovali su se sa tvrdim slanim sirevima, stvarajući neobičan spoj slatkih i pikantnih aroma. Takvi ukusi bili su veoma cenjeni na evropskim dvorovima, pa je lazanja važila za jelo namenjeno posebnim prilikama.
Renesansna lazanja sa voćem i orašastim plodovima
U periodu renesanse pojedini recepti otišli su korak dalje. Poznati italijanski kuvar Bartolomeo Skapi u 16. veku beleži verzije lazanje u kojima se između slojeva testa, putera i sira dodaju seckani orasi, pinjoli, suvo grožđe i rendane jabuke. Ovakve kombinacije danas mogu delovati neobično, ali su u to vreme bile znak raskoši. U pojedinim delovima Italije lazanja se služila kao svečano jelo tokom praznika i velikih gozbi.
Srpska vina krupnim koracima napred, saznajte više.
Paradajz je promenio istoriju jednog jela
Iako je paradajz stigao u Evropu još u 16. veku, dugo nije bio prihvaćen u ishrani jer se smatralo da može biti otrovan. Tek krajem 18. veka italijanski kuvari počinju da ga kombinuju sa testeninom, mesom i sirom. Tada nastaje verzija lazanje koja će osvojiti svet – slojevito jelo sa bogatim paradajz sosom, mesnim nadevom i zapečenim sirom. Upravo ta kulinarska transformacija pretvorila je nekadašnju začinjenu srednjovekovnu pitu u jedno od najpoznatijih italijanskih jela i nezaobilazan klasik svetske gastronomije.
Pratite nas na našoj Linkedin, Facebook, Instagram i X stranici, budite u toku sa novostima i zanimljivostima iz turizma i ugostiteljstva.
