24.3 C
Belgrade
nedelja, maj 26, 2024

Izložba „NADEŽDA PETROVIĆ. MODERNOST I NACIJA“ – Narodni muzej Srbije, Beograd

Duhovna elita u akciji: služenje narodu i žrtvovanje do smrti za njega

„Gde leži istina, pita se umetnik svakog trenutka, kada impresivno predstavlja prirodne momente“ pisala je Nadežda Petrović, slikarka koja je utemeljila modernu srpsku umetnost, a čija su dela ušla u antologiju našeg slikarstva. Tragala je za istinom, umetničkom, životnom, nacionalnom, saosećala je i saučestvovala u onom što prikazuje, bilo da je to šuma u Resniku, crkva u Parizu ili polje božura na Kosovu. Bila je umetnica i svog (ratnog) vremena, i svog (južnoslovenskog) mesta, „oličenje srpske duhovne elite u akciji: služenje narodu i žrtvovanje do smrti za njega“, kako je govorio M.B.Protić.

Izložba u Srbiji, Sloveniji i Republici Srpskoj

Ove godine navršava se 150 godina od rođenja Nadežde Petrović, umetnice koja je svojim slikarstvom postavila temelje modernom srpskom slikarstvu, a tim povodom u Narodnom muzeju Srbije u februaru je otvorena izložba „Nadežda Petrović. Modernost i nacija“.  Na ovoj izložbi predstavljena su Nadeždina dela iz različitih muzeja – Narodnog, Muzeja savremene, Umetničke galerije Nadežda Petrović u Čačku, S.Z. Pavla Beljanskog i Galerije Matice srpske. Osim kao prvu modernu slikarku, publika će imati priliku da upozna Nadeždu i kao prvu ratnu fotografkinju.

Nakon Beograda, izložba se seli u Sloveniju, u Galeriju Božidar Jakac u Kostanjevici na Krki, zatim u Banja Luku u Muzej Savremene umjetnosti Republike Srpske, a onda ponovo u Srbiju u Umetničku galeriju Nadežda Petrović u Čačku i Galeriju savremene likovne umetnosti u Nišu.

Majka moderne srpske umetnosti

Nadežda Petrović se rodila u Čačku, 11. oktobra 1873, u uglednoj građanskoj porodici sa kojom se nakon devetgodina preselila u Beograd. Završila je Višu žensku školu u Beogradu, a kasnije je u toj istoj školi postala nastavnica crtanja. Slikarstvo je, između ostalih, učila od porodičnog prijatelja i jednog od najvećih srpskih slikara Đorđa Krstića, a bila je i kod čuvenog Antona Ažbea u Minhenu čiju su školu pohađale generacije značajnih  ruskih  slikara, među njima i Vasilij Kandinski, zatim slovenački impresionisti kao što su Rihard Jakopič, Ivan Grohar i Matija Jama, i mnogi srpski slikari. U Minhenu je učila i kod Juliusa Ekstera.

U njenom životu smenjivali su se slikanje, podučavanje, organizacija slikarskih izložbi i kolonija, obilasci muzeja i galerija, putovanja, politički i humanitarni angažman. Stalno je bila u akciji, u neprestanoj potrazi za istinom i slobodom, bilo umetničkom, ljudskom, nacionalnom. A sve je to mogla zahvaljujući bespogovornoj podršci svoje velike porodice koju je beskrajno volela i bila joj odana.

Porodica Petrović živela je na Paliluli i kroz njihovu kuću prošli su mnogi značajni ljudi tog vremena, tu se diskutovalo o važnim političkim događajima, tu je Nadežda osmislila, a kasnije i organizovala Prvu jugoslovensku umetničku koloniju u Srbiji, u Sićevu. Umetnici su tada dobili novac od Kraljevine „radiproučavanja tipova narodnih, ornamenata i srpskih motiva“, a osim Nadežde, koloniji su se pridružiliPaško Vučetić i Ivan Meštrović iz Dalmacije, kao i slovenački slikari Ferdo Vesel, Rihard Jakopič i Ivan Grohar.

Izložba „NADEŽDA PETROVIĆ. MODERNOST I NACIJA“ – Narodni muzej Srbije, Beograd
Autoportret, 1907.

Slikala je i izlagala neumorno, u Beogradu, Zagrebu, Ljubljani, Rimu, na Jesenjem salonu u Parizu… Dobijala je i pozitivne, a vrlo često, i negativne kritike, ali nije klonula duhom. „Peške, na konju ili železnicom, ona je neprestano putovala i provodila dane i godine u radu napolju. Sa velikim slamnim šeširom, u gruboj odeći od seljačkog platna, na kojoj je bio kratko izvezen po koji tamni motiv iz Južne Srbije, Nadežda je davala utisak umetničkog misionara, propovednika i borca“, tako ju je opisao njen prijatelj, slikar Branko Popović.

Jedna čudna žena, mlada krupna plavuša

Kada je 1908. Austrougarska izvršila aneksiju Bosne i Hercegovine, u Beogradu su organizovani protesti. Tada je Nadežda održala svoj čuveni politički govor sa balkona Narodnog pozorišta o kome je jedan novinar, savremenik napisao: „Na mitingu je govorila i jedna čudna žena, mlada krupna plavuša, koja je napravila naročit utisak, koliko svojim odličnim govorom toliko i pojavom.“

Nadeždina sestra Anđa se dopisivala sa Tolstojem, tražila njegovo mišljenjeo aneksiji, a ovaj je odgovorio jednom od svojih poslednjih knjiga „O prisajedinjenju Bosne i Hercegovine Austriji“.

Koliko se porodica Petrović angažovala najbolje govori Nadeždino pismo Meštroviću iz tog perioda: „Ja bogme zaboravih da sam slikar, politika me je svu toliko obujmila, da nemam ni stanka ni sanka, ne mogu da radim, srce mi je prosto raspolućeno od straha i očajanja za svoj rod.“

Ipak, ona uspeva da se vrati slikarstvu i 1910. odlazi u Pariz kod Meštrovića, u čijem ateljeu viđa Rodena, Matisa, Pikasa.

Ratne godine

Kao umetnik, Nadežda se borila za slikarsku slobodu, kao osoba borila se za slobodu svog naroda, kod nje su modernost i nacionalni angažman bili ujedinjeni. Kada je 1912. izbio Prvi balkanski rat, pridružila se vojsci kao bolničarka. Tada je preležala trbušni tifus i koleru. Učestvovala je kao bolničarka i u Drugom balkanskom ratu 1913, kao jedina bolničarka negovala osamdeset obolelih od tifusa. Odlikovana je Ordenom za hrabrost i Crvenim krstom. Međutim, čak je ni rat nije sprečio da slika, u tom periodu nastala su neka od njenih najpoznatijih dela kao što su slike manastira Gračanice, Dečana, grada Prizrena.

Kada je 1914. počeo Prvi svetski rat, Nadežda se kao bolničarka našla u borbama koje su se vodile oko Mačkovog kamena. Svojima je pisala: „Mi smo ovde imali za prvih šest dana nadčovečanske marševe… a ovde četiri dana takav nadolazak ranjenika (oko 4.000) da mi se krv u mozgu poče usiravati…Imala sam krizu nervnu tako da kada su nam bili doneli dvadeset oficira teško ranjenih i ja ih smestila u velikom šatoru, bejah skamenjena. A kada počeh da ih pojim čajem, njihov jauk razdrobi mi srce, pa padoh kraj jednog od njih na kolena sa čašom čaja u čežnji da ga pojim, ne mogući da se savladam, otpočela sam očajno plakati, tako da su me siromasi oni sami tešili…“

Ipak, čak i u ovakvim uslovima, svaki trenutak koristila je za slikanje i naslikala svoja najbolja dela koja su kasnije ušla u antologiju nacionalne umetnosti. Njena poslednja slika „Valjevska bolnica“ iz 1915, nastala je na mestu gde je i umrla, u Valjevskoj bolnici u koju je otišla da neguje obolele od epidemije tifusa pegavca, pa i sama podlegla bolesti. Dok je ležala, posetio ju je njen drug, slikar Branko Popović, koji je kasnije zapisao: „Uz litar najbolje kameničke šljivovice, koju sam joj po želji bio doneo, pretresali smo tada za poslednji put važna pitanja našeg mladog slikarstva. To je bio razgovor dostojan umetnika i junaka Nadežde Petrović i njenih divnih platana…i sama smrt ju je zatekla u razdraganosti i u neizmernom bogatstvu i snazi.“ Ova epidemija odnela je živote 130.000 ljudi, među njima i život „plemenite Srpkinje“ Nadežde Petrović.

Muzej je otvoren svakog dana osim ponedeljka, nedeljom je ulaz za stalnu postavku slobodan.

Najlepše se zahvaljujemo na saradnji Narodnom muzeju Srbije i Mariji Đorđević.

Literatura: L.Merenik i I.Borozan „Nadežda Petrović Modernost i nacija“

Lj.Miljković „Put časti i slave“

Tekst: Bojana Ilić

Pratite nas na našoj Facebook Instagram stranici, budite u toku sa novostima i zanimljivostima iz turizma i ugostiteljstva.

- Sponzorisano -
- Sponzorisano -
- Sponzorisano -
- Sponzorisano -