U poslednjih nekoliko decenija lov na divljač i uopšte lovci, postali su kontraverzna tema. Borci za zaštitu prava životinja u Evropi i SAD uspeli su čak u par navrata da izdejstvuju od vlasti da se u nekim lovištima zabrani lov, naročito na „Bambijevu mamu“. I u Nemačkoj, i u američkoj državi Nju Jork desilo se isto – populacija srndaća toliko se namnožila da su pojeli sve čega je bilo u šumi, počeli da gladuju, obolevaju i na kraju je došlo do pomora tih istih srndaća koje su zaštitari pokušavali da spasu
Ono što se retko može pročitati o lovcima jeste da su to ljudi koji gaje duboko poštovanje prema svetu prirode i da su ključni u kontroli populacije divljih životinja, kontroli predatora, održavanju šume, restauraciji zemljišta. U Srbiji Lovački savez postoji više od 125 godina i broji oko 85.000 članova.
Razgovaramo sa Branislavom Anđelkovićem predsednikom Lovačkog udruženja Zemun i predsednikom Suda časti Lovačkog saveza Srbije o tome šta znači biti lovac u današnje vreme kad se više ne lovi za hranu, kad je sve više boraca za životinjska prava koji na lov gledaju kao na divljaštvo i šta je njega lično privuklo lovu.
TU: Evropske statistike nepobitno govore da lovačka udruženja doprinose zaštiti prirode, jer se od članarina finansiraju projekti zaštite, a osim toga sami lovci koji tokom zime hrane životinje i brinu se o lovištima, to ne naplaćuju. Kako to izgleda kod nas?
BA: Mi smo svi na istoj strani i zaštitari i mi lovci, jer mi uvek pomažemo životinjama. Naše lovačko udruženje imalo je projekat sa opštinom Surčin kada smo instalirali table na putu na kojima smo upozoravali protiv paljenja njiva i bacanja smeća. Držali smo radionice, edukacije jer je svest kod naših ljudi na niskom nivou, bacamo otpatke, palimo polja što sve ugrožava životinjski svet.
TU: Nekada se lovilo za opstanak, a sad da se zaštiti stanište. Objasnite nam podrobnije kako lovci održavaju ravnotežu ekosistema.
BA: U prirodi određena površina zahteva određeni broj jediniki, međutim to je odavno poremećeno. Ako se previše razmnože, kod životinja se pojave bolesti i glad. Takođe, pojedu sve biljke, unište sav biljni svet. Zato su lovci neophodni da bi održavali ravnotežu u prirodi. Mi u proleće moramo da brojimo prirodni priraštaj, računamo koliko će jedinki biti na jesen i onda se pravi računica koliki će biti odstrel. Zatim lovac dobije dozvolu koliko jedinki sme da odstreli i to se prati.
U prirodi je idealno da broj mužjaka i ženki bude isti. Ako ima više ženki, biće incesta, što dovodi do loše genetike i tad je neophodno loviti ženke. Ako srna ima četiri laneta, moraju da se odstrele 2, jer na taj način 2 će preživeti, ako ih ostane sva 4, svi će uginuti. Kod fazana često dođe do disbalansa, jer je mužjak vrlo upadljiv, a ženka je neugledna, pa se često više lovi mužjak. Imamo i veštačku proizvodnju, poligon na kome gajimo fazane i tu lovci takođe mogu da dolaze i da ih love. Tom veštačkom proizvodnjom poboljšavamo genetiku divljači.
TU: Lisica i šakal su se namnožili, prave veliku štetu, svinjska kuga se širi regionom i ona pravi značajnu štetu. Za sve te probleme, vlast zove lovce u pomoć.
BA: Mi lovci dobro poznajemo teren i kad je neka muka, zovu nas. Imali smo slučaj jednog poljoprivrednika kome su zečevi uništili 80 odsto useva, tad smo išli u izlov. To što se šakal namnožio jeste odgovor prirode na sve što se dešava. Sad su zime blage pa se šakali pare cele godine, a inače jedu sve, sa deponije, crkotine, svuda ima hrane za njih. Ni lisica više nije zanimljiva zbog krzna, a to je životinja koja je opasna. Ona ne lovi koliko joj treba da pojede, već je u stanju da pobije ceo kokošinjac.
TU: Koliko je veliko vaše lovište i koja divljač je u njemu zastupljena?
BA:Naše lovište obuhvata 45.000 hektara na opštinama Surčin, Zemun i Novi Beograd, a lovno je produktivno 28.000 ha. Dve trećine čini sitna divljač – fazan, zec, prepelica, jarebica, divlja patka, golub grivnaš, a jednu trećinu čine predatori, šakal i lisica.
TU: Kakva je procedura po pitanju lova, ko su lovci koji dolaze kod vas i da li ima žena?
BA: Naše udruženje broji 600 članova, od kojih je 5 žena. Žene lovci ne plaćaju članarinu, to nam je jedan od načina da privučemo žene. Naše lovkinje su veoma dobri strelci, čak su i bolje od muškaraca, a uđu u lov obično preko oca ili muža. U Srbiji prosečan lovac ima 51 godinu, mladi ljudi nisu zainteresovani. Sezona je strogo uređena, počinje u jesen, a od proleća do jeseni je strogo zabranjen lov jer se tada divljač obnavlja.
Lovci dolaze iz svih branši, a ljudi sa zapada u lov obično dolaze sa porodicom. Mi u Surčinu smo dobro locirani, blizu nam je aerodrom, autoput, Sava, Beograd, a to je svevažno kao sadržaj jer lovci u proseku dolaze na tri dana, često sa ženom i decom. Malo love, a onda se malo provode. Lovni turizam je neiskorišćen potencijal.
TU: Kakva je divljač kao hrana?
BA: Kod divljači priroda vrši selekciju, jer u svakoj novoj generaciji opstaje bolja jedinka. I sâm lov je nepredvidiva veština, možete izaći deset puta na teren i ne uloviti ništa, tek 11. put vam uspe. Samim tim više cenite to meso kad ga jedete. Inače, divljač je zdrava, ima vrlo kvalitetno meso.
TU: Šta vas privlači u lovu?
BA: Lov je plemenita veština, najstariji čovekov zanat. Kad se kreće u lov, ustaje se rano, boravi se u prirodi, on budi ono primarno u nama. Tu je i lovački pas sa vama, uživate u prirodi, često nije ni važno da li ste nešto ulovili. Na kraju se skupimo na čašici razgovora, a možda se i neki gulaš spremi.
Sve dodatne informacije mogu se pogledati na sajtu https://luzs.rs/
Tekst: Bojana Ilić
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, budite u toku sa novostima i zanimljivostima iz turizma i ugostiteljstva.
