Prava kulinarska veština zahteva godine posvećenja uz talenat koji je potreban i za sve ostale umetnosti. Njeno fizičko trajanje je kratko i ne opstaje poput slike, skulpture, muzike ili knjige. Pa ipak, ona ima jednu drugu vrstu moći, a to je da nam se podvuče u sećanje i postane emocionalni okidač pri samoj pomisli na neko mesto ili grad koji smo posetili, na neki važan trenutak, susret ili okolnosti koje se zbog toga, nikada ne zaboravljaju. Ishrana je važna i za formiranje ličnosti jer ne samo medicinski, već i energetski i duhovno određuje čoveka i njegov put. Indija je posebno poznata po tome, naročito u jogi, što svu hranu klasifikuje u tri kategorije Satva, Radžas i Tamas i time objašnjava mnoge aspekte pojedinca već hiljadama godina, jer je hrana jedan od faktora koji utiču na kognitivne funkcije i mentalno zdravlje čoveka. Argentina je poznata po lepoti predela, divnoj kulturi, sportu, muzici i gastronomiji. Svega nekoliko njih, bili su dovoljni da odrede tok savremene svetske kulture 20. i 21. veka. Čuda koja su moguća kada takve energije zaplove svetom su nepredvidiva, baš kao i neka jela koja se ugrade u kulturu jedne nacije
Dobri Astor je patio od melanholije.
Muzika koju je stvarao, nije bila ni približno takva, kakva se tuga njegovim bićem izlivala. Pa ipak, sa melanholijom i lepotom kao oreolom, pamtiće ga ceo svet – kao najvećeg kompozitora Latinske Amerike i tvorca novog tanga (Nuevo tango) – Astora “Leftija” (levorukog) Pjacolu.
Bilo je dva sata popodne. Vrelina se širila od kamenih ploča ulicom Korientes (Corrientes) tog julskog popodneva 1965. Naslonjen čelom na svoju ruku, puštao je suze po krzavom stolu, da ga niko ne bi opazio. U orošenoj staklenoj čaši, voda se mreškala u ritmu njegovih jecaja.
I dok su se oštri zraci sunca probijali kroz staklo i igrali duž drvenog šanka u dubini bara “Los Inmortales” u Buenos Airesu, gotovo u polutami, sedela su dva Evropljanina, koja su se “davila” u hrani. Nije se čulo na kom jeziku govore mada su im trbusi poigravali od reči i smeha. Toliko su se smejali da im je iz usta ispadao pirinač sa sve komadima bundeve i zrnima pinjola. Nisu se obazirali već su puna usta zalivali vinom. Toliko je taj smeh bio zarazan i glasan da je Astor prestao da jeca. Nastao je muk. Zanemeli su turisti – zanemeo je i Astor. U tom trenu tišine, nastala je čuvena kompozicija “Milonga del Angel”, u apsurdnoj sceni gde je bizaran smeh suprotstavljen ličnoj patnji. Procurela je kao očaj kroz pukotine unutrašnjeg svemira usamljenog umetnika. U to su poverovali i svi koji su se toga dana zatekli u polutamnom baru “Los Immortales” u ulici Korintes, dok su se oštri zraci sunca poigravali na dugačkom drvenom šanku.
Mnogo godina kasnije, Astor je otišao, ostaviviši za sobom nasleđe od preko 3.000 dela i autentični stil XX veka, koji mu je predvidela Nađa Bulanže nekada davno u Parizu.
Iz botaničke bašte Buenos Airesa, gde je svakoga dana hranila golubove, jedna dvanaestogodišnja devojčica, otisnula se prvo u Beč, a potom Ženevu, Pariz, Brisel i tako čitavim svetom u krug, oscilirajući poput svih elemenata poznatih u ovom našem sistemu. Ona, možda više od drugih a po mnogima najviše slična Suncu, toj žarkoj zvezdi. Marta Argerič, večita devojčica ali i “Grande dame klavira” kako je još oslovljavaju, stala je uz najveća imena svetskog pijanizma poput Rahmanjinova, Horovica, Gulde, Rubinštajna, izvodeći pre svega dela klasičnih majstora. Jedan od retkih savremenih kompozitora koga Marta redovno izvodi je upravo njen sunarodnik, Astor Pjacola. Ovih dana će u Beograd, u sklopu svog godišnjeg osciliranja, onako spontano ušetati, posle tačno dvadeset godina, ova večita devojčica, koja će u našem hramu muzike, Kolarcu, odsvirati Ravelov koncert za klavir sa orkestrom, što me je i navelo da napišem ovu priču. Možda ćemo na bis čuti baš Pjacolu ili još jednog argentinskog genija Alberta Hinasteru, ko zna…
Ovo je posveta energijama koje mogu da odrede ne samo karakter jedne zemlje već i čitave svetske kulture i našeg solarnog sistema a to su Pjacola, Hinastera, Marta Argerič i jedan jednostavni recept za rižoto…i da ne zaboravim Maradonu koji je kao nezaobilazni začin naših života.
Ovaj recept za rižoto sa bundevom je jednostavan i vegeterijanski. Tajna je spremiti ga od svežih namirnica i pojesti odmah, kako hrana ne bi postala “Tamas”, po saznanju indijskih jogina. Na uobičajene sastojke poput maslinovog ulja, crnog luka, pera mladog luka, crvene paprike, bundeve i Karolina pirinča, predlažem da se pirinač skuva sa šafranom, a na kraju dodaju pinjole. So, biber pimiento i čili se dodaju po potrebi. Ovaj rižoto omogućava i nama da počnemo sa osciliranjem…
Play lista za ovu priču i rižoto:
Astor Pjacola: Milonga del Angel, Adios Nonino, Libertango, Oblivion;
Alberto Ginastera: Danza de la moza donosa (Marta Argerič, klavir)
Tekst i foto: Aleksandar Peković,
