Silazak u Ad

Za svoje slike sa pustim pejzažima. pticama grabljivicama, ljudima osuđenim na beskonačne muke, slike pacova, gavrana, pasa, izobličenih ljudskih glava i bezglavih tela, za to razapeto ljudsko biće i sagorele prostore svojih slika Vladimir Veličković je govorio da su to prostori naše svakodnevice

„Dozvoljavamo da nas mračne grabljivice kljucaju sve više i više bez milosti… Ne pretendujem da budem ni svedok, ni kritičar, ali ako se konfrontiramo, ako se suočimo sa tim i takvim sadržajima, možemo sebi da postavimo pitanje zašto je to tako, šta može sa tim i takvim suočavanjima da se desi u nama samima i da li ono može kao takvo da posluži da se možda malo češće pomisli na ono što smo, i zašto smo ovakvi kakvi jesmo. Moje slikarstvo je samo ilustracija onoga što je čovek u stanju da učini drugom čoveku i insistiram na tome. Mislim da izlaz postoji, ali isključivo ukoliko čovek postane svestan činjenice da bi bilo krajnje vreme da to više ne ponovi i da ne bude više takav kakvog ga znamo. To se tiče svih nas.“

Slikar čovekovog pada

Retrospektivna izložba Vladimira Veličkovića jednog od najvećih umetnika s ovih prostora, u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, obuhvata više od stotinu radova realizovanih u medijima slike i crteža i zauzima svih pet nivoa muzeja. Izložba prati deset tematsko-problemskih celina koje su definisane kao Mladost, Raspeća, Telo u pokretu, Mesta, Gubilišta, Glave, Poreklo, Životinje, Ništavilo i Bez imena.

Deo postavke su i fotografije i pisma iz porodične arhive, kao i dokumentarni filmovi i intervjui s umetnikom, među njima i kratak film njegovog sina, takođe umetnika Vuka Veličkovića pod nazivom „Dan posle“ u kome je na vrlo dirljiv način prikazan umetnikov atelje, baš onako kako ga je slikar ostavio.

Na izložbi se suočavamo sa umetnošću koja je snažna, izražajna, Veličković vrlo detaljno prikazuje stravu i užas, a taj koncept sledio je celog svog umetničkog života, istraživao, prilagođavao kolorit, način slikanja i crtanja. Još od najranijih dana i prvih izložbi kod njega se javljaju isti motivi – čovek, pacov, gavran, gubilišta, on se iznova i iznova bavi temama čovekovog pada, zlom oko nas, ratnim katastrofama, sputavanjem čoveka…

Zašto Veličkovićevi Trkači nemaju glavu

Slika „Izlaz“ dominira prvim spratom Muzeja, ona je u stvari i prva Veličkovićeva slika sa kojom se susrećemo, mi pomoću nje ulazimo u njegov mračni, apokaliptični svet. Na slici je predstavljen čovek bez glave, motiv kojem će se Veličković rado vraćati. Čovek nam je okrenut leđima, za njim je ostao krvavi trag, a on ulazi u neki prolaz, ili vrata iza kojih je potpuni mrak, bezdan, ništavilo. Šta se nalazi iza tih vrata, možemo dalje da vidimo kroz izložbu – sakaćenja, trulež, ptice zloslutnice… Veličkovićevo slikarstvo uvek je bilo obeleženo tim i takvim tonom, bojama, simbolima, uvek je bio veran svom početnom interesovanju za to šta je sudbina čoveka, šta je njegovo rađanje, šta je njegov život i šta je njegova smrt.

Danilo Kiš je o ovim Veličkovićevim bezglavim figurama u pokretu napisao 1982. esej pod nazivom „Zašto Veličkovićevi Trkači nemaju glavu“ u kome je govorio da su ovi zahuktali Trkači likovne studije pokretâ, traženje idealnog položaja. „Njima je glava sad nepotrebna, jer za grafičko izvođenje tog zamaha tela – glava je smetnja… Jer Veličkovićevi Trkači jesu trkači na kratku stazu, sprinteri: tu nema taktiziranja. Njegovi bi Skakači da polete u nebo, a ta se ikarovska misao ne misli više od trenutka kada se telo strmeknjuje ka nebeskoj praznini, ka ponoru. Sad postoji samo to sredokraće između neba i zemlje. Na cilju će ponovo pronaći svoju glavu. Ako je usput nisu izgubili.“

Egzekucije bez egzekutora

Đorđe Kadijević, naš poznati likovni kritičar i reditelj kultnih horor filmova „Leptirica“ i „Sveto mesto“ smatrao je da je Veličković bio hrabar u svom odabiru tema, a to je ljudsko zlo i nasilje, vrlo konkretno i destruktivno: „Moguće da je to posledica njegovog preživljavanja Drugog svetskog rata, video je te strahote i imao je razloga da razmišlja i o strahotama drugih ratova koji, zapravo, nikada nisu ni prekidani… On strašno rizikuje i slika ono najstravičnije, čak i na granici vulgarnosti, slika najmonstruoznije torture koje se mogu zamisliti zajedno sa tim strašnim mobilijarom, sečivima i kukama za mučenje, spravama za obezglavljivanje čoveka, odsecanje udova, prosipanje utrobe… Ali nije Vlada Veličković naslikao ništa što se na ovaj ili onaj način zaista nije desilo i to je ono što, u prenosnom smislu, ubija gledoca njegovih slika… Njegova strašna vizija o ljudskom zlu uopšte nije ispolitizirana i kod njega nema nijedne aluzije na ovu ili onu političku stvarnost. Zbog toga je on slikar najvišeg nivoa svesti… Vlada nikada nije slikao samu egzekuciju i egzekutore na koje bi mogla pasti krivica. Ne, on je uvek slikao samo posledice njihovih dela i to je istinski pogled sa visine.“

Očigledno je Veličković imao stomak da se suoči sa svim tim, kao oni autori što prikupljaju građu za knjige o logorima smrti, kao pesnici koji opisuju ratne strahote i mučenja, kao reditelji koji stvaraju filmove o belom roblju, svi oni imaju jednu zajedničku osobinu – ne plaše se da pogledaju zlu u oči, da ga iseciraju na delove, da ga razobliče u svoj njegovoj odvratnosti i tako ga potpuno demistifikuju.

Ovo nije izložba u kojoj gledalac uživa, ali Veličković se u jednom intervjuu zapitao zašto ljudi od slikarstva uvek zahtevaju da ono bude optimističko, bojeno, lepo i zašto je teško živeti sa ovakvim sadržajima. Mada je, kako kaže, tu teškoću potpuno razumeo. Redovno je izlagao u Srbiji i često naglašavao da u našoj sredini, za razliku od Francuske, njegove poruke nailaze na razumevanje, jer svi smo mi deo ove planete koja u svojoj istoriji ima mnogo događaja, kao što su oni prikazani na njegovim slikama.

U Muzeju savremene umetnosti izložena su dela iz zbirki samog muzeja, zatim pariskog Centra Pompidu, zagrebačkog Muzeja suvremene umjetnosti, ljubljanske Moderne galerije, Muzeja savremene umetnosti iz Skoplja, Umjetničke galerije iz Dubrovnika, Muzeja Zepter, Muzeja grada Beograda, Istorijskog muzeja Srbije, Umetničke zbirke SANU i mnogih drugih, kao i iz privatnih kolekcija iz zemlje i inostranstva.

Izložba traje do 21. februara 2022. godine. Radno vreme Muzeja je svakim danom, osim utorkom od 12 do 20 časova.

Zahvaljujemo se Muzeju savremene umetnosti na saradnji.

Antr.

Vladimir Veličković (1935 – 2019) bio je jedan od najeminentnijih jugoslovenskih i srpskih slikara. Završio je Arhitektonski fakultet u Beogradu, a od 1966. živeo je i radio u Parizu. Bio je profesor na Visokoj nacionalnoj školi lepih umetnosti – École nationale superieure des Beaux-Arts, član SANU i član Francuske akademije lepih umetnosti. Odlikovan je najvišim francuskim priznanjem iz oblasti kulture i umetnosti, kao i francuskim Ordenom viteza Legije časti. Od svoje prve samostalne izložbe 1963. izlagao je širom Evrope i za sobom ostavio ogroman opus. Dobitnik je prestižnih nagrada za crtež, slikarstvo i grafiku.

Tekst: Bojana Ilić

Fotografije: Bojana Janjić, MSUB

Pratite nas na našoj Linkedin, Facebook, Instagram i X stranici, budite u toku sa novostima i zanimljivostima iz turizma i ugostiteljstva.