Dugi niz godina se, po opštoj oceni, proizvodnja kvalitetnog vina u Srbiji valjala u vinskom mulju prosečnosti. Taj tužni čin je bio posebno mučan za gledanje, a još više za konzumiranje, u vinorodnim regijama poput Aleksandrovačke Župe gde je Bog prosto „nacrtao“ ljudima kako napraviti dobro vino. Na svu sreću došlo je vreme, kada je sve više onih koji su shvatili šta treba da se nađe u vinskoj boci čija spoljašnjost, a naročito unutrašnjost, usrećuje i najprobirljivijeg vinoljupca. Upravo to promišljanje otelotvoreno u buteljki vina, je ono što je vinariju „Yotta“ iz Šljivova za kratko vreme pozicioniralo tako visoko na ovdašnjoj vinskoj sceni. Kontinuirani rad, poboljšanje znanja, promocije i kvaliteta, uz izdašne darove majčice prirode učinili su da ova relativno mala župska vinarija najavi velike domete. O svemu tome pomalo, a najviše o vinu, razgovarali smo sa Đorđem Jotićem, vlasnikom vinarije „Yotta“

TU: Otkud želja za proizvodnjom vina i koja je bila vaša prva godina u boci?
ĐJ: Kada ste rodom iz Župe Aleksandrovačke, onda vam je želja za proizvodnjom vina duboko genetski zapisana. Hoću da kažem, ako takvo pitanje postavite bilo kom čoveku iz Župe, pogledaće vas čudno, jednako kao da ste ga pitali kako je došao na svet. Međutim, pošto se pitanje verovatno odnosi na profesionalni pristup proizvodnji vina, onda je situacija drugačija. Želja za proizvodnjom pravog vrhunskog vina se dugo u meni kuvala i u materijalizaciju ideje smo ušli 2015. godine. Iz te godine su i prve boce vinarije „Yotta“.

TU: U kom delu Župe se nalaze vinogradi vinarije „Yotta“ i koja im je površina?
ĐJ: Vinarija „Yotta“ se nalazi u selu Šljivovo, gde porodica Jotić decenijama unazad pravi vina. Namerno ne pominjem vekove, pošto grožđe gajimo otkako znamo za sebe, ali se vino tada pravilo shodno vremenu, odnosno, isključivo za sebe i svoje potrebe, a bez nekih većih poslovnih ambicija. Tek odnedavno, pod brendom „Yotta“, imamo želju da nađemo svoje mesto u društvu najkvalitetnijih vinarija u zemlji. Dakle, za kvalitet našeg vina iz Šljivova nema granica. Realne granice se tiču samo kvantiteta, pošto smo limitirani količinom grožđa, a vino pravimo isključivo od svog, kao i grožđa koje uz našu pomoć neguje nekoliko kuća naše familije. Ako sve to saberemo, možemo reći da je reč o površinama između dva i po i tri hektara. To nam je u ovoj fazi razvoja vinarije sasvim dovoljno.

TU: Osim prokupca po kojem ste prepoznatljivi, koliko pažnje poklanjate ostalim sortama i koja sve vina nastaju u vašem podrumu?
ĐJ: Prokupac je svetinja i uz tamjaniku jedna od osnovnih metafora za Župu. Stogodišnji vinogradi u kojima već imate prirodnu redukciju roda su pravo blago. Ako se prema blagu odnosite kako blago i zaslužuje, onda je uspeh gotovo zagarantovan. Stoga, u „Yotta paleti“, „Prokupac“ je imao, ima i imaće – poseban status. Pored vina od prokupca, proizvodimo i „Grizling“ (komercijalno ime, inače kombinacija sinonima: italijanski rizling i grašac beli). „Grizling“ je od svog nastanka iskazivao poseban karakter sa naglašenim tercijarnim aromama, što je odlika zrelih, odležalih vina. Najnovija berba (2017) je, ipak, malo drugačija, sa izraženom voćnošću i nepokolebljivim kiselinama. Tu je, naravno i „Yotta Cabernet Sauvignon“. Vino od dominantne internacionalne crne sorte, omiljene i nesporne. „Yotta Cabernet Sauvignon“ je na neki način i poredbeno vino u međunarodnom smislu. Znate, da bi neko mogao realno da proceni vaš rad, najlakše je da to učini kroz poznatu sortu. Mi smo prezadovoljni i vrlo podložni komparacijama. Poslednje vino iz naše palete je „Hysteresis“, tamjanika rađena sur lie metodom, u baricima od srpskog hrasta. Ovo vino se tek nedavno pojavilo i izazvalo ogromnu pažnju. Naravno, niko ne može da garantuje kako ćemo tu i stati, pošto postoje još neka iznenađenja u podrumu, koja čekaju svoj red.

TU: Kakva je vaša vinska filozofija?
ĐJ: Naša vinska filozofija neće trpeti fundamentalne promene čak i sa neminovnim povećanjem proizvodnje jednog dana. Cilj nam je da proizvodimo vino od koga se teško odvajamo. „Yotta“ vina kod sebe trenutno imaju samo ljudi koji znaju šta imaju. Garantujemo da nijedno naše vino nikada neće otići nekome na poklon kao rezultat agresivne reklame. Kada proizvodite manje serije (do 10.000 boca godišnje), onda je filozofija jednostavna: Napraviti što bolje, sjajno spakovati (jako smo ponosni na kompletan vizuelni identitet brenda), te pustiti da ta i takva vina nađu „svoje ljude“. Ako radite pošteno i od srca, tih ljudi će uvek biti dovoljno.

TU: Koliko vina vinarija „Yotta“ proizvodi godišnje?
ĐJ: Pa to sad zavisi od godine. Proizvodnja je započela 2015. godine sa svega 2500 boca crvenih vina. Sledeće godine je to duplirano, gde je premijerno participirao i „Grizling“ sa 1200 boca. U 2017. već pričamo o 15.000 boca, gde se našao i „Hysteresis“ (1000 boca).

TU: Ko je zadužen za rad u podrumu?
ĐJ: Za podrum i sve oko podruma je glavno i odgovorno lice Ljuba Jotić, čovek bez koga bi sve ovo bilo nemoguće postići. Preduslov svih uslova za postojanje jednog brenda jeste sam proizvod, a on nastaje prevashodno u vinogradu, a zatim i u podrumu. Sve to u svojim rukama drži Ljuba Jotić, naravno, uz pomoć saradnika i tehnologa, Milana Aleksića.

TU: Kakva je po vama budućnost srpskog vinarstva?
ĐJ: Ako nešto u ovoj zemlji ima izuzetnu perspektivu i svetlu budućnost, onda je to vinarstvo. Pod dejstvom brutalne industrijalizacije, dugo smo kao vinska zemlja bili u zapećku. Poslednja decenija je period potpune renesanse srpskog vina i ono najbolje će tek doći. Za početak, obratite pažnju na vina iz 2017. godine. Kada ih probate, sve će vam biti jasno… Biće nam potrebne još dve tri odlične godine u sledećih pet i cenim da ćemo postati nezaobilazni faktor na svim relevantnim svetskim takmičenjima i manifestacijama. Vinarija „Yotta“ će svakako, u okviru svojih moći davati doprinos.
Tekst: Petar Vušurović

U ravnici oivičenoj snažnim planinskim masivom poput džinovskog zida, pružila se zelena dolina u kojoj se talasa more vinograda. Ovu maltene geometrijski ravnu površinu, razbija uzvišenje na kome se kao svetionik, pod fluorescentnom svetlošću, presijava srednjovekovni kameni zamak. Ne, ovo nije našminkani opis nekog od mnogobrojnih poznatih francuskih šatoa u dolini Rone, „srednjovekovni kameni zamak“ je, u stvari, izgrađen u 21. veku. U pitanju je jedna od najboljih porodičnih vinarija Bugarske, smeštena usred Trakijske nizije, pokraj, za bugarsku istoriju veoma važnog, gradića Karlova. O Chateau Copsu i njihovom predivnom vinskom kompleksu razgovarali smo sa direktorkom vinarije i odličnom poznavateljkom vina, Petiom Minkovom

TU: Kada i kako je Chateau Copsa počeo sa radom?
PM: Chateau Copsa je, pre svega, porodična vinarija. To čini da naš vinski posao ovde, koji je nekada davno započeo moj deda kao direktor državnog preduzeća Vinproma, i danas radimo sa mnogo strasti kao da je u pitanju hobi. Tako sam i ja svoje najranije detinjstvo provodila u ovdašnjim vinogradima koji se nalaze u srcu čarobne Ružine doline. Sećam se da smo i tada u našem privatnom podrumu proizvodili vino za sopstvene potrebe, jer bilo koja drugačija proizvodnja u doba socijalizma i nije bila moguća. Nakon političkih i ekonomskih promena u Bugarskoj 1989. godine, moj otac je započeo svoj privatni biznis u farmaceutskoj industriji, a posle izvesnog vremena kupio je zemlju na kojoj smo posadili vinograde. Zasadili smo lokalnu sortu grožđa koja se zove crveni misket i tipična je za okolinu Karlova, tako da se danas u više od 30 odsto zasada u našim vinogradima nalaze stari čokoti te vinove loze koji rađaju izuzetno kvalitetno grožđe za proizvodnju vina.
U početku je ta proizvodnja bila veoma limitirana i koristili smo naše vino uglavnom za reprezentaciju i sopstvene potrebe, međutim od 2005. godine, sa ubrzanim razvojem vinskog tržišta u Bugarskoj i mi smo rešili da se ozbiljno pozabavimo proizvodnjom vina.

TU: Kolika je godišnja proizvodnja vinarije i koje sorte grožđa negujete u vinogradu?
PM: Kapacitet naše vinarije je 300.000 boca godišnje i uglavnom proizvodimo bela vina, jer su ona tipična za rakijsku regiju, a najviše smo posvećeni proizvodnji vina od crvenog misketa koji je autohtona bela sorta grožđa i u ovim krajevima daje vina izuzetnog kvaliteta. Naravno kada planirate i postavljate neki biznis morate da mislite i na široku paletu proizvoda, pa tako imamo više različitih brendova i samim tim dosta internacionalnih sorti grožđa u vinogradima. Tu je, pre svega, sovinjon blan, zatim šardone i muskat otonel, a kada je reč o crnom grožđu, gajimo francuske sorte koje su veoma odomaćene na ovim prostorima kao kaberne sovinjon i merlo.

TU: Gde se nalaze vaši vinogradi i kolika je površina zasada?
PM: Naš vinogradski masiv pokriva površinu od 50 hektara smeštenih u Ružinoj dolini i okružen je Starom planinom sa jedne i Srednjom gorom sa druge strane. Ovaj deo centralne Bugarske, kao što sam već napomenula, ima izuzetnu mikroklimu za uzgajanje belih sorti grožđa, pa smo odlučili da naš vinski zamak sa hotelom i restoranom, u kome organizujemo vinske degustacije, kao i vinski podrum, smestimo u okviru samih vinograda. Ovo je bilo posebno važno za vinski podrum koji se nalazi nedaleko od našeg „šatoa“, u senovitom šumskom okruženju pored reke, što nam omogućava izuzetno dobre uslove za skladištenje grožđa i kasniju vinifikaciju.

TU: Kakva je vizija Chateau Copsa i za koji vinski stil ste se opredelili?
PM: Naš pristup vinima i radu u vinariji uopšte je vrlo jednostavan i rekla bih skroman, jer mi stalno rastemo, ali veoma lagano. Naša vizija je, pre svega, da dobijemo najviše od onoga što Ružina dolina može da nam pruži, pa smo zbog toga najpre okrenuti belim vinima čija svežina je tipična za bugarska vina. Upravo zato, veoma retko koristimo burad u procesu odležavanja belih vina i trudimo se da očuvamo sve karakteristike našeg teroara. Kada je reč o crvenim vinima, situacija je slična. Ona su takođe sveža i voćna, ali nastojimo da održimo njihovu specifičnost koja potiče od grožđa zasađenog uz velike plantaže ruža po kojima je ovaj kraj i najpoznatiji. Vreme odležavanja u barik buradima je limitirano, a pored toga upotrebljavamo samo već korišćenu burad, jer ne želimo da arome i ukus drveta dominiraju u našim vinima. Smatram da u tome pratimo svetski trend u proizvodnji vina koji se ogleda u svežini i prirodnosti, pa je i negovanje grožđa u vinogradu veoma striktno kada je reč o hemijskim supstancama.

TU: Kažite nam nešto o vinskim brendovima Chateau Copsa i o njihovim veoma ineresantnim imenima?
PM: Trudili smo se da linije vina imaju zvučna imena koja se lako pamte. Naš prvi i osnovni brend su sortna vina pod imenom Zeyla, koje potiče od starih Tračana kojima dugujemo i naziv vinarije Copsa što je bilo njihovo ime za čitavu Karlovsku regiju. Postoji mnogo podataka koji nam kazuju da su Tračani bili veliki ljubitelji vina, a zejla je bio magični napitak od grožđa koji im je omogućavao da se mole i u ekstazi razgovaraju sa bogovima. Pored ove linije, imamo „Brand A“ sa etiketama „Anđelika“ (roze kupaža kaberne sovinjona i merloa) i „Arlekino“ (sovinjon blan), zatim „Stradivarijus“ u kome su, takođe, dva kupažna vina „Stradivarijus Selekšn Ruž“ (širaz, kaberne sovinjon i merlo) i „Stradivarijus Selekšn Blan“ (muskat otonel i crveni misket), kao i „Limitiranu seriju“ sa vinima 5VE (širaz, kaberne sovinjon, kaberne fran), 8TH (merlo i kaberne sovinjon), 1NE (šardone) i 6IX (šardone).

TU: Mnogo pažnje ste posvetili i vinskom turizmu, da li imate mnogo gostiju?
PM: Vinski turizam je izuzetno popularan u Bugarskoj i većina vinarija pokušava da na taj način dodatno ojača pozicije svojih vinskih brendova. Tako smo i mi želeli da ljudi dođu u ovaj prelepi zamak, da uživaju u prirodi i degustiraju naša vina. I to se i desilo, a posetilaca je sve više. „Šato“ u okviru koga se nalazi i restoran sa degustacionom salom je izgrađen pre deset godina, ali smo nakon porasta kvaliteta i popularnosti naših vina izgradili i veoma atraktivan hotel sa 28 uređenih soba i bazenom koji se nalazi nasuprot zamka. Imamo plan da sagradimo i nekoliko manjih kuća kako bismo mogli da organizujemo privatne zabave i događaje, kao i da gostima koji su došli zbog našeg vina ponudimo i neke dodatne sadržaje. Postoji mnogo razloga da se poseti Chateau Copsa, jer se između ostalog nalazimo u okolini izuzetno interesantnih istorijskih lokacija, a tu su, naravno, i ruže po kojima je ova oblast najpopularnija i čija berba u maju i junu predstavlja izuzetnu turističku atrakciju.

Tekst: Petar Vušurović

Istorija proizvodnje vina na ovim prostorima traje više od hiljadu godina, a stare knjige, između ostalog, beleže da je veliki župan Stefan Nemanja davne 1189. godine u Nišu dočekao nemačkog cara, Fridriha I Barbarosu i njega i krstaše napojio izvrsnim rujnim vinom i medovinom. I zaista, ne treba ići u praistoriju kako bismo se uverili da je u blagorodnim vinogradima niškog rejona odvajkada raslo grožđe sa potencijalom za proizvodnju vrhunskih vina. Međutim, veoma dugo, kvalitet ovde nije bio prioritet. Razloga za to je bilo dosta i uglavnom su opšte poznati pa se njima nećemo ni baviti, ali po svemu sudeći, došlo je vreme da se slika o vinima iz ovog kraja koja su dobra navodno jedino za špricer, drastično promeni i da Niš i okolina na velika vrata uđu na srpsku vinsku scenu. Zasluge za to skoro isključivo pripadaju dvema vinarijama sa zajedničkom vlasničkom strukturom na čijem su čelu Jelena i Bora Jović. To su svrljiška vinarija „Status“ i „Podrum Malča“ koji posluje u okviru nje i smešten je na području grada Niša, a vinsku priču „Podruma Malča“ začinjenu dobro osmišljenom turističkom ponudom i čuvenom niškom gastronomijom, ispričao nam je još uvek mladi, a već iskusni znalac, tehnolog u „Podrumu Malča“, Milan Aleksić

TU: Kada je „Podrum“ osnovan?
MA: „Malča“ je najpre bila zadruga vinogradara iz okoline i osnovana je davne 1901. godine. Nakon drugog svetskog rata zadruga je nacionalizovana i tada „Podrum“ postaje deo sistemske organizacije velikih vinarija i njihov nezaobilazni partner pre svega u proizvodnji vinskog destilata. Kada su se raspali veliki državni sistemi vinskog biznisa, „Podrum Malča“ je nizom srećnih okolnosti pripao vinariji „Status“ 2003. godine i od tada radimo na razvijanju brenda „Podrum Malča“ i njegovoj afirmaciji na vinskoj i turističkoj sceni Srbije.

TU: Kolika je površina zasada vinarije i da li koristite i grožđe iz kooperacije?
MA: „Podrum“ ima sopstvene vinograde na površini od 20 hektara, a kada to nije dovoljno u smislu količine i sortimenta onda aktiviramo naše dobre prijatelje vinogradare iz okoline Niša i okoline Leskovca sa najboljih vinogradarskih pozicija. Inače, naši vinogradi su deo jednog veoma specifičnog lokaliteta po imenu Lipnica, koji se nalazi u podnožju Svrljiških planina, na nešto iznad 500 metara nadmorske visine. Berba 2017 je donela vrhunsko grožđe i već sada se vidi potencijal u ovim mladim vinima. Meni je posebno interesantno da postoji jedna zajednička karakteristika svih vina iz ove berbe, a to je izuzetno prijatna svežina koja je bukvalno na istom nivou kod svih belih i roze vina sa ovog lokaliteta. To je odličan primer kako vina koja dolaze sa istog lokaliteta uvek imaju zajedničku liniju koja ih povezuje i pokazuje osobenost tog teroara. Uveren sam da je Lipnica vinogradarski lokalitet o kome će tek biti priče.

TU: Koje sve proizvode imate u asortimanu?
MA: Naš asortiman je usmeren prema liniji premijum proizvoda i za sada se mogu probati u „Podrumu Malča“ i restoranu vinarije, kao i u pojedinim vinotekama. Upravo zbog činjenice da ova linija vrhunskih vina nije široko dostupna nosi naziv Anonymous linija. Za sada je čine tri vina:
„Anonymous roze“ – proizveden od frankovke, izuzetno lagano vino, diskretnog prijatnog mirisa, moderne boje popularno nazvane boja lososovog mesa. To je vino koje su gosti restorana posebno voleli da konzumiraju prethodnog leta.
„Anonyimous crveno“ – proizvedeno takođe od frankovke iz berbe 2015, ali po tehnologiji proizvodnje crvenih vina i odležalo u hrastovim barik buradima nešto više od godinu dana. Izuzetno zrelog mirisa, vino dobre strukture i ukusa. U restoranu „Podruma“ se najčešće kombinuje uz svinjski file sa suvim šljivama.
„Anonymous crna tamjanika“, nama posebno drago vino, je jedna polusuva ružica koja ima očaravajući cvetni miris i obično se služi kao desertno vino. Postoji i linija sortnih vina: italijanski rizling, sovinjon beli, vranac, a iz nove berbe smo nestrpljivi da flaširamo smederevku od koje mnogo očekujemo, traminac, roze od kaberne sovinjona i merlo. Ipak, ono što ovaj podrum čini jedinstvenim jesu vina iz amfora: „Carica Jelena“ kao belo vino i „Konstantin Veliki“, crveno. Veoma egzotična vina, jedinstvenih ukusa koja u sebi sadrže istoriju razvoja vinarstva u svetu. Ova vina se služe jedino u vinariji uz obavezno dekantiranje. I da još dodam da su ova dva vina osvojila medalje (zlatna za „Caricu Jelenu“ i bronzana za „Konstantina Velikog“) na prvom međunarodnom ocenjivanju vina iz amfora koje je prošlog septembra održano u Gruziji, a „Podrum Malča“ je proglašen za pobednika takmičenja u kategoriji „Strane vinarije“.

TU: Koliki je kapacitet „Podruma Malča“ i koliko pažnje poklanjate izvozu vaših vina?
MA: „Podrum Malča“ ima ukupan kapacitet za proizvodnju 2.000.000 litara vina, i najveći deo ovih kapaciteta angažovan je za vinariju „Status“, dok premijum vina iz savremenog dela podruma ostaju za potrebe našeg restorana koji je u sklopu „Podruma“ i uopšte uzevši za HoReCa sektor. Kada je reč o izvozu sada smo u završnoj fazi pregovora sa Ruskom Federacijom i to je posao od koga mnogo očekujemo.

TU: Koliko pažnje poklanjate vinskom turizmu s obzirom na izuzetan potencijal „Podruma“ smeštenog na samo jedan kilometar od auto-puta?
MA: Slobodno se može reći da je „Podrum Malča“ vinsko-turistički podrum koji je na jedan poseban način obogatio turističku ponudu grada Niša. Ukratko, naš „Podrum“ pruža jedinstveno putovanje kroz vinsko vreme. Sve počinje u sali za prezentacije koja može da primi oko 50 ljudi i koja je potpuno opremljena za sve vrste predavanja, prezentacija i kurseva. Tu se turisti kroz kratku prezentaciju upoznaju sa istorijatom podruma i kreću na putovanje kroz četiri vinske kuće: Naša avantura počinje u takozvanoj jugoslovenskoj kući. Naime, „Podrum Malča“ je za vreme bivše Jugoslavije imao najveći značaj i u ovom delu se nalaze tada napravljene velike betonske cisterne za vino. Arhitektura je karakteristična za period posleratne proizvodnje vina i turisti ovde mogu osetiti duh radnih akcija, velikog napretka i izgradnje svega onoga što je činilo ovu zemlju. Tokom putovanja kroz vinsko vreme u svakoj od kuća se degustiraju vina karakteristična za to doba, pa u jugoslovenskoj kući mogu da se probaju smederevka i italijanski rizling od sorti koje su se koristile za proizvodnju vina široke potrošnje. Posle Jugoslavije dolazi savremeno doba globalizacije, elektronike i društvenih mreža i to je karakteristika savremene vinarije. Ovde degustiramo najbolja vina današnjice, najčešće beli sovinjon sa izuzetnim mirisom i puterastom strukturom, a takođe se degustiraju i lagana roze vina kroz koja se vidi na koji način savremena tehnologija može da doprinese očuvanju sortnih karakteristika grožđa i njihovoj nadogradnji kroz proizvodnju vina. Sudovi od inoksa, sa kompletnom digitalnom kontrolom svih procesa, staklo, led rasveta, ekrani na dodir i sve što donosi moderno doba. Iz savremene vinarije se vraćamo u srednjovekovnu Srbiju, u takozvanu Nemanjića kuću. Drvene bačve i vina koja su proizvedena kompletno u drvenim sudovima su glavna karakteristika ovog dela „Podruma“. Srbija je u doba Nemanjića uvedena u pravoslavlje, pa je ovaj deo „Podruma“ obogaćen detaljima iz crkvene arhitekture i uređenja, polijeleji, ikone. Degustiraju se rujna i crvena vina najčešće od autohtonih sorti koje su u to doba postojale. I na kraju, u predvorju našeg restorana nalazi se rimska kuća u kojoj proizvodimo vino u amforama. U ovom delu podruma u potpunosti se doživi duh ogromnog Rimskog carstva te postajemo svesni koliko je vino bilo važno kroz istoriju čovečanstva. Treba napomenuti da degustacija vina iz amfora predstavlja poseban ritual koji treba doživeti. Umorni od putovanja kroz vreme gosti dolaze u restoran „Podruma“ koji odiše posebnom toplinom gde sumiraju utiske sa putovanja uz jelovnik i vina koji će sami odabrati.

TU: Kakvi su planovi za budućnost vinarije?
MA: Osnovna tendencija vinarije je da se u ukupnom asortimanu poveća učešće vina vrhunskog kvaliteta i njihova veća zastupljenost u HoReCa sektoru, pre svega u Srbiji, a takođe u planu je i izgradnja hotela u dvorištu „Podruma“, što će svakako doprineti još boljoj afirmaciji „Podruma Malča“ u svetu turizma i ugostiteljstva.

Priroda je sama predodredila područje Fruške gore za vinarstvo te se na njenim padinama vekovima gaji vinova loza i proizvodi vino. Ipak, da bi ono bilo vrhunsko potrebno je da se složi zaista mnogo različitih činilica. Koliko je za posao sa vinom važna vizija i samopregorni rad, možda je najbolje pokazala vinarija „Deurić“, smeštena na čuvenim južnim obroncima ove planine. Blagorodni vinogradi su podignuti na parcelama koje odlikuju izuzetno povoljni uslovi za gajenje vinove loze, pa je uz velika ulaganja i veoma profesionalan odnos prema proizvodnji vina, vinarija „Deurić“ za kratko vreme postala važan faktor vinske i turističke scene Vojvodine i Srbije. O svemu tome, sjajnim vinima i ideji da se vino proizvodi samo od najboljeg grožđa, za „TU! magazin“ smo razgovarali sa Mitrom Deurićem, direktorom kompanije „Artus fructum“, u okviru koje posluje ova izuzetna mlada vinarija

TU: Za početak, otkad datira vinarija „Deurić“ i kada su posađeni prvi vinogradi?
MD: Vinarija „Deurić“ je nova vinarija na srpskom tržištu. Osnovana je 2012. godine, a prva zvanična berba je bila 2014. godine, kada se vinarija trzištu predstavila sa dva vina. U pitanju su dve kupaže, „Talas Beli“ i „Talas Crveni“. Naši prvi vinogradi su posađeni još u 2009. godini.

TU: Koliko sorti grožđa imate u vinogradu i da li planirate da zasadite i neke druge vinogradarske sorte?
MD: Ukupno imamo 16 hektara vinograda posađenih na najboljim lokacijama u sklopu imanja. Bazne sorte u vinogradu su šardone, sovinjon blan i morava od belih i pino noar, merlo, marselan i probus od crvenih. Takođe, u našem vinogradu se može pronaći i poneka začinska sorta. Smatramo da je ovakav sortiment optimalan za uslove Fruške gore i da dobrim agrotehničkim merama i profesionalnim pristupom u vinogradima i vinariji, od ovih sorti dobijamo prepoznatljiva vina vrhunskog kvaliteta. Pored toga, smatramo da nam je postojećih 16 hektara dovoljno, jer ipak želimo da ostanemo premium vinarija koja uspeva da kontroliše svaki proces od vinograda do boce.

TU: Koji je kapacitet vinarije „Deurić“?
MD: Imajući u vidu da se prinosi u vinogradima strogo kontrolišu, predviđeno je da vinarija„Deurić“ u punom kapacitetu proizvodi 90.000 boca. Trenutno smo na 50 odsto ukupnih kapaciteta.

TU: Ko je zadužen za rad u podrumu i selekciju odležalih vina?
MD: Kompletan proces proizvodnje grožđa i vina poveren je timu agroinženjera i enologa, na čelu sa našim glavnim enologom, Mirkom Niškanovićem i francuskim konsultantom Dominikom Deltelijem.

TU: Koje sve etikete vinarija „Deurić“ ima u ponudi?
MD: Cilj nam je da trzištu ponudimo širok spektar stilova naših vina. Od Talas linije u kojoj imamo dve kupaže koje sam već spomenuo, „Talas Beli“ i „Talas Crveni“, preko Estate linije, zatim naših sortnih vina Sauvignon, Gewurztraminer, Merlot i Pinot Noir, pa sve do Premium linije u kojoj se nalazi barikirani Chardonnay. Ova godina će biti veoma važna za nas jer će se na tržištu pojaviti dve nove etikete u Premium liniji – Probus, naša autohtona odnosno novostvorena fruškogorska sorta koja daje snažna crvena vina kao i prvo penušavo vino od sorte chardonnay, proizvedeno tradicionalnom metodom.

TU: Koliko pažnje poklanjate vinskom turizmu i šta ste sve pripremili za posetioce?
MD: Vinski turizam je sigurno najperspektivniji vid prodaje vina i jačanja brenda. Vinarija „Deurić“ je veoma posvećena vinskom turizmu i posetiocima vinarije. Veoma mnogo radimo na stvaranju kvalitetne ponude i posebnog ambijenta koji će zadovoljiti i najzahtevnije ljubitelje vina. Fruška gora sa svim svojim prirodnim lepotama uz vrhunska vina i ambijent vinarije „Deurić“ postaje sve interesantnija destinacija za vinske putnike i ljude koji vole da uživaju. Imanje od 150 hektara voćnjaka i vinograda, savremena vinarija i moderan vinski podrum, samo su neki od razloga da se ljudi upute u vinariju „Deurić“.

TU: Kakvi su dalji planovi vinarije „Deurić“?
MD: Plan je da se svakako nastavi sa kvalitativnim razvojem naših vina. Fokus će biti na dodatnom razvoju vinskog turizma uz novi ugostiteljski sadržaj koji će se nasloniti na projekte koje smo već realizovali u sklopu naše vinarije. Fruška gora će postati najznačajnija vinska regija u ovom delu Evrope.

Tekst: Petar Vušurović

Povezati pojmove kao što su vino, crno dete, garaža i sremski manastir u kome se lečio Nikola Tesla, na prvi pogled ima smisla, koliko i povezivanje Novaka Đokovića, Ive Andrića i istog tog Nikole Tesle sa Mirijevom (kao u šaljivom video klipu koji ovih dana kruži internetom), dakle nimalo. Međutim, za poznavaoce sabranih dela garažne vinarije smeštene u malom Šišatovcu, sve je savršeno jasno i ovaj suludi niz vodi do „Chichateaua“, inače sjajnog naziva za jedan objekat koji proizvodi vino. O svemu tome, a najviše o njihovom vinu ekipa „TU!“ magazina je onomad razgovarala sa jednim od četvorice vlasnika, Đorđem Stojšićem

TU: Po svemu sudeći, niste vinarija koja se oslanja na tradiciju i porodičnu istoriju u proizvodnji vina. Kada ste počeli i kako?
ĐS: U pravu si, vinogradi koje imamo su posađeni na zemlji koju je imao moj deda, ali on koliko znam nije proizvodio vino, tako da sam ja prva generacija vinara u porodici. U vinariji nas ima četvorica. Mi smo drugovi još iz osnovne škole, a i poreklo nam je nekako vezano za vino. Ramazi je Gruzijac, Boki Makedonac, a Čupa i ja smo lokalne sremske sorte. Volimo da pijemo vino, pa smo izračunali u odnosu na to koliko popijemo, da nam je mnogo isplativije da imamo svoj vinograd i vino nego da kupujemo tuđe. Tako smo rešili da bez nekih posebnih ambicija napravimo vino po našem ukusu. Pravi početak je bio roze koji smo napravili od grožđa iz starog vinograda, a prva zvanična berba je bila 2012.

TU: Bez obzira na to što kažeš da ste krenuli maltene iz vica, vaša prezentacija deluje veoma moderno, sa vrlo kreativnim etiketama bocama i nazivima vina, pa nekako podseća na američke mikro pivare. Otkud to?
ĐS: Vidiš, ja sam baš u toj Americi i ušao u vinsku priču, tako što sam se kao student izdržavao radeći u šanku i kao konobar po restoranima koji su imali ozbiljne vinske karte i uparivali ta vina sa hranom. Upoznao sam i zavoleo vino, a kad sam se vratio u Srbiju shvatio sam da Srbija može da proizvodi kvalitetno vino, koje samo treba adekvatno plasirati na tržište.

TU: Vinariju „Chichateau“ mnogi povezuju sa pojavom takozvanih garažnih vina u Srbiji. Kakva su to vina?
ĐS: Garažisti su nastali u Bordou kao pokušaj grupice vinskih zaluđenika koja se drznula da upravo na tom mestu napravi vino bez ikakvih tehnoloških pomagala. Pioniri su bili ljudi iz Šatoa Le Pin, kao i vinar Žan-Luk Tunevin vlasnik Šato Velondroa koji je kupio vinograd od 0,6 hektara i proizveo vino koje je Robert Parker 1995. ocenio bolje od čuvenog Šato Petrusa. To je bila pobeda takozvnog garažnog vinarstva jer su mnogi počeli da proizvode vino bukvalno u garaži. Danas ih ima toliko da ih možemo smatrati specifičnim vinskim pokretom, a garažno vinarstvo naročito cveta u regionima Novog Sveta, pa u Kaliforniji čak postoji i festival Vins de Garage. Ja sam generalno, pobornik te priče jer vinar ima kontrolu nad svakim grozdom u vinogradu, kao i nad celim procesom proizvodnje, tako da je to, po meni, pravi put do kvalitetnog vina.

TU: Gde se nalaze vinogradi vinarije i koja površina je pod zasadima grožđa?
ĐS: Naši tereni su idealni za sadnju vinograda, pa smo na već pomenutom dedinom imanju koje se nalazi na potezu Carina, proširili posed i uz stari, posadili i novi vinograd. Nadmorska visina je od 230 do 260 metara, a dobra je i ekspozicija jer je južna strana i odavde se vide Obrenovac i Hrvatska. Mi imamo tri hektara vinograda i to se neće mnogo promeniti jer za sada nećemo proširivati ni površinu vinograda, niti ćemo uvoditi nove sorte. Treba savladati ovo što imamo, jer smatram da je bolje napraviti hiljadu vrhunskih boca, nego milion boca prosečnog vina.

TU: U vašoj vinariji je sve nekako drugačije, ali su sorte grožđa francuske, opšte poznate. Zašto?
ĐS: Naš stari vinograd ima već četrdesetak godina i u njemu imamo vranac i crnu slankamenku za roze rampaš. Od crnog grožđa imamo još merlo, kaberne fran, kaberne sovinjon, a od belog sovinjon i šardone koje u podrumu radimo sa divljim kvascima. Takođe, pripremamo šardone koji je fermentirao u novom petstolitarskom buretu od slavonskog hrasta. Ja, takođe, smatram da je vinograd najvažniji faktor u proizvodnji vina, jer kad imaš dobar sok, onda dalje samo paziš da nešto ne pogrešiš. Mi smo naše prvo vino (Fabula Lagum 2012) radili u plastičnim kacama. To je Bordo kupaža, jer verujemo u te dokazane sorte i nisam pobornik autohtonih pogotovo kod nas. Uostalom da imamo grožđe kao Toskana bili bi Toskana na vinskoj mapi, ništa manje. Ko je napravio velika vina u Novom svetu? Australija, Novi Zeland Južna Afirka i Južna Amerika. Tu nema velikih vina od autohtonih sorti. Globalno tržište ne zna ništa o našim vinima i po meni je naša jedina šansa neki zajednički nastup kao vina Balkana. Stoga, bojim se da je plavac ili prokupac kao sorte, u ovom trenutku, veoma teško pozicionirati.

TU: Kako ste došli do koncepta da u zavisnosti od godine izbacujete na tržište različite etikete?
ĐS: Mi imamo tri etikete crvenog vina: Bambino Nero, (evo crnog deteta s početka priče), kao i vina Fabula Mala i Fabula Lagum koje izbacujemo na tržište u zavisnosti od godine, ali sastav grožđa je za sva tri vina isti. Razlog za različite etikete je jednostavan, ta vina nisu ista. U nekim godinama može da se napravi vino koje odskače od uobičajenih vina i onda možemo da radimo na kvalitetu, nekada nije tako i onda je važno uraditi pristojna vina za svaki dan. Pored crvenih vina na tržištu je i roze Pink Punk i dva bela vina: jedinstveni sortni šardone Fabula mala, a bela Chardonnay i čisti sovinjon pod nazivom Sauvignon Blank.

TU: Da li ste davali svoja vina na ocenjivanje?
ĐS: Nikako! To je kao kad bi Sex Pistols učestvovali na pesmi Evrovizije.

TU: Kako vidiš budućnost vinarije „Chichateau“?
ĐS: Imamo plan da radimo malo na vinskom turizmu. Imamo tu dedinu kućicu koja se nalazi u vinogradu pa ćemo je srediti da je pretvorimo u objekat gde bi ljudi mogli da prespavaju. Takođe ćemo osmisliti i neku gastronomsku ponudu koja bi trebalo da bude malo ozbiljnija da bi uz neke aktivnosti mogli ljudima da ponudimo različite sadržaje. Mislim da se vino najbolje prodaje u samoj vinariji, a pored toga ti kupci su kasnije najbolji ambasadori tvog vina jer o njemu pričaju drugima i naručuju ga po restoranima.