Đavolji most je jedno od najfotografisanijih i najmističnijih mesta u Nemačkoj. Nalazi se u malom gradu Gablenc, u parku Kromlau, i pažnju putnika privlači svojim arhitektonskim i prirodnim skladom. Podignut je u 19. veku, i predstavlja fascinantan primer spoja ljudske veštine i prirodnih elemenata, što stvara iluziju savršenog kruga kada se most i njegov odraz na vodi posmatraju zajedno

Rakocbruke (Rakotzbrücke) je sagrađen između 1863. i 1882. godine po nalogu lokalnog plemića, Hermana Roškea. Ovaj period je definisalo interesovanje za romantičnu umetnost i arhitekturu, koja je slavila prirodu, misteriju i vrlo često nadrealne pejzaže. Rakocbruke je zamišljen kao dekorativni element u pejzažnom parku, ali je zbog svoje neobične estetike ubrzo postao mnogo više od obične arhitektonske konstrukcije.

Most je dobio nadimak Đavolji most zbog narodnih priča i mitova vezanih za njega. Mnogi srednjovekovni mostovi u Evropi nazivani su đavoljim, jer su ljudi verovali da su tako složene i precizne građevine mogle nastati samo uz pomoć natprirodnih sila. Prema legendi, đavo bi zatražio dušu prvog koji pređe most u zamenu za pomoć pri njegovoj izgradnji. Međutim, iako priča doprinosi mistici ovog mesta, pravi značaj Rakotzbrücke leži u njegovoj estetskoj vrednosti i povezanosti sa prirodom.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Andreas Hauser (@culture.path.finder)

Građen je u stilu romantizma, sa naglaskom na poštovanju prirode i njenog savršenstva. Njegov specifičan dizajn, blago zakrivljena struktura koja se proteže preko uskog jezera, stvara savršen krug kada se odrazi na mirnoj vodi ispod. Ovaj vizuelni efekat podseća na ideju simetrije i beskonačnosti, što je česta tema u umetnosti i filozofiji tog vremena.

Kamenje korišćeno za izgradnju mosta doprinelo je njegovom rustičnom i prirodnom izgledu, gotovo kao da je most deo same prirode, a ne delo ljudskih ruku. Kamenje je pažljivo birano i postavljeno, što je činilo most ne samo estetskim čudom, već i simbolom ljudske težnje da oponaša i poštuje prirodne zakone.

Rakocbruke se savršeno uklapa u okruženje parka Kromlau, koji je poznat po svom bogatstvu biljnih vrsta i pejzažnim elementima. Jezero ispod mosta, okruženo drvećem i cvećem, doprinosi bajkovitom utisku, posebno tokom jeseni kada lišće poprimi zlatne i crvene tonove. Ova prirodna scenografija dodatno pojačava osećaj da je most deo neke skrivene, drevne priče, koja i dalje intrigira posetioce iz celog sveta.

Park Kromlau je zaštićeno područje i dom raznovrsnog biljnog i životinjskog sveta, što dodatno naglašava važnost očuvanja ovog dela prirode. Zbog očuvanja prirodne lepote, posetioci danas ne smeju prelaziti most, ali to ne umanjuje njegovu privlačnost. Naime, posmatranje mosta sa obale i dalje pruža spektakularan vizuelni doživljaj.

Iako je prošlo više od jednog veka od izgradnje mosta, on i dalje izaziva divljenje i poštovanje. Zahvaljujući svojoj mističnosti, ovaj most je postao popularna turistička destinacija i predmet mnogih umetničkih dela i fotografija. Most simbolizuje spoj prirode i ljudske kreativnosti, podsećajući nas na važnost očuvanja i harmonije između čoveka i okruženja.

Pored svoje kulturne i estetske vrednosti, Rakocbruke takođe podseća na prolaznost i večnost. Njegova sposobnost da stvori savršeni krug kada se odrazi na vodi simbolizuje harmoniju i cikličnost života. Ova tema je univerzalna i prisutna u mnogim kulturama, što dodatno objašnjava zašto ovaj most privlači pažnju ljudi iz različitih delova sveta.

Zašto su studijska putovanja važna za profesionalce u turizmu, saznajte više.

Rakocbruke je mnogo više od običnog mosta. On je simbol vremena kada je priroda bila inspiracija za umetnost, a čovekova kreativnost usmerena ka poštovanju njenog savršenstva. Danas, kao deo kulturnog nasleđa Nemačke, ovaj most i dalje fascinira svojom lepotom i misterijom, podsećajući nas na večnu povezanost prirode i umetnosti.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, budite u toku sa novostima i zanimljivostima iz turizma i ugostiteljstva.

Okružena Švajcarskom, ali u vlasništvu Nemačke, malena pokrajina Bisingen am Hohrajn vekovima je pružala utočište i dom i Nemcima i Švajcarcima, i oba naroda je smatraju svojom. To je jedina enklava u Evropi koja nosi specifične pravne i ekonomske karakteristike, čime postaje predmet interesovanja za naučnike, turiste i ljubitelje istorije

U nemačkoj pokrajini Bisingen am Hohrajn (Büsingen am Hochrhein) su duh i srce švajcarski, to se prvo nauči kad se stigne tamo. Razlog? Ovo malo mesto u celosti je okruženo Švajcarskom, što ga čini enklavom, pa je narod ovde naučio sve da spoji u jedan dobar život, na obostranu korist.

Geografski gledano, enklava je teritorija u potpunosti okružen drugim entitetom, odnosno drugom administrativnom jedinicom ilii državom. Istočna granica gradića udaljena je samo 700  metara od Savezne Republike Nemačke. I dok politički grad od oko 1.450 stanovnika pripada Nemačkoj, ekonomski je u suštini deo Švajcarske.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Swiss Embassy Kazakhstan (@swissembassykazakhstan)

Pravne i ekonomske karakteristike

Kao i Švajcarska, Bisingen nije deo Evropske unije, a sam grad je naveden ako idealan primer za problem Bregzita. Ovde narod sa ponosom ističe da ima nemačke zakone i nemačku vladu, a s druge strane ima švajcarsku ekonomiju. Ideja vredna pažnje.

To nažalost, ima i svoje mane, posebno kad je u pitanju administracija. Teško je pohvatati ko gde radi, kako je plaćen, i kome gde i koliko poreza treba da plati. Trgovina se obavlja uglavnom u francima, većina stanovnika radi u Švajcarskoj. Međutim, oni i dalje moraju porez da plate Nemačkoj, pa se tu stvari dodatno komplikuju konverzijom franaka u evre. Kada se na to doda još i posebni telefonski pozivni brojevi, i odabir školsko sistema, stvari postaju prilično komplikovane.

Međutim, sloga i nevrovatna priroda učinili su svoje, ovde je sve nekako lakše, i živi se prilično lepo. Sve se može dogovoriti, potrebna je volje, kao primer toga treba istaći činjenicu da gradski lokalni fudbalski klub je jedini nemački klub kome je dozvoljeno da igra u Švajcarskoj ligi.

Harmonija između Nemačke i Švajcarske u održavanju ove enklave predstavlja primer uspešne međunarodne saradnje. Büsingen je postao simbol suživota i prilagodljivosti granicama, koje se često percipiraju kao prepreke, ali u ovom slučaju služe kao mostovi između dva naroda.

Zašto su studijska putovanja važna za profesionalce u turizmu, saznajte više.

Büsingen am Hochrhein je mnogo više od pukog geografskog kurioziteta. Njegova istorija, pravni status i svakodnevni život stanovnika odražavaju šire teme međunarodnog prava, suvereniteta i međudržavnih odnosa. Enklava istovremeno osvetljava složenost evropskih granica i nudi inspiraciju za načine na koje različiti pravni, ekonomski i kulturni sistemi mogu koegzistirati.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, budite u toku sa novostima i zanimljivostima iz turizma i ugostiteljstva.

Balestrino je malo mesto smešteno u regionu Ligurija na severozapadu Italije, tačnije u provinciji Savona. Nalazi se u slikovitom okruženju koje kombinuje istorijsku intrigantnost i prirodnu lepotu. Danas je nažalost u svetu poznato kao Grad duhova

Na oko 70 kilometara udaljenosti od Đenove u Liguriji svoje mesto pod suncem je našao Balestrino, jedan od najmističnijih gradića u Italiji, i njegova prošlost do danas čuva tajnu. Grad Balestrino potiče još iz 11. veka, a tu je sagrađen i dvorac, podignut od strane porodice Bava, koji potvrđuje tradiciju i istoriju grada.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Alberto Pratesi (@pratesialberto00)

Tokom srednjeg veka, porodica Bava, plemići iz Piemonta su bili feudalni gospodari grada. Kasnije, u 16. veku, kada je porodica Del Carretto došla na vlast, izgradila je svoj dvorac, koji je  je spaljen u nemirima. Tom prilikom, ubijen je i plemić Del Carretto, koji je vodio grad, a porodica je nakon njegovog ubistva 1561. godine započela mračan i surov period vadavine. Osnovan je preki sud koji je sprovodio torturu nad stanovništvom u cilju održavanja reda i mira. Ovaj period je poznat u istoriji grada kao izuzetno mračan i turoban.

Uprkos tome, grad je nastavio da se razvija i cveta, sve dok se nije ponovila istorija. Nakon okupacije Napoleona, i borbi koje su usledile, populacija grada je bila ozbiljno smanjena i ugrožena, sve do 1860. godine, kada je postao deo Kraljevine Italije.

Međutim, nesreći grada nije tu bio kraj. U novijoj istroriji, grad su ponovo zadesile velike muke. Njega su nakon niza zemljotresa i hidrogeološke nestabilnosti stanovnici masovno napuštali, pa je od 1953. godine ostao gotovo pust.

Napušteno područje prostire se na oko 1,5 hektara i sastoji se od fascinantnih građevina kao što su crkve Sv. Jurja i Sv. Andrije, koje su izgrađene u 12. veku.

Zašto su studijska putovanja važna za profesionalce u turizmu, saznajte više.

Danas, grad je podeljen na dva dela, stari i novi, i u njemu živi tek nekoliko stotina stanovnika. Oni zbog sve veće popularnosti grada žive od prodaje suvenira i domaćih proizvoda. Grad tek sada pokazuje svoj šarm, a brojni turisti koji su to prepoznali, rado odlaze da ga posete, bez obzira na njegovu ne baš tako sjajnu prošlost.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, budite u toku sa novostima i zanimljivostima iz turizma i ugostiteljstva.