Prava kulinarska veština zahteva godine posvećenja uz talenat koji je potreban i za sve ostale umetnosti. Njeno fizičko trajanje je kratko i ne opstaje poput slike, skulpture, muzike ili knjige. Pa ipak, ona ima jednu drugu vrstu moći, a to je da nam se podvuče u sećanje i postane emocionalni okidač pri samoj pomisli na neko mesto ili grad koji smo posetili, na neki važan trenutak, susret ili okolnosti koje se zbog toga, nikada ne zaboravljaju. Ishrana je važna i za formiranje ličnosti jer ne samo medicinski, već i energetski i duhovno određuje čoveka i njegov put. Indija je posebno poznata po tome, naročito u jogi, što svu hranu klasifikuje u tri kategorije Satva, Radžas i Tamas i time objašnjava mnoge aspekte pojedinca već hiljadama godina, jer je hrana jedan od faktora koji utiču na kognitivne funkcije i mentalno zdravlje čoveka. Argentina je poznata po lepoti predela, divnoj kulturi, sportu, muzici i gastronomiji. Svega nekoliko njih, bili su dovoljni da odrede tok savremene svetske kulture 20. i 21. veka. Čuda koja su moguća kada takve energije zaplove svetom su nepredvidiva, baš kao i neka jela koja se ugrade u kulturu jedne nacije

Dobri Astor je patio od melanholije.

Muzika koju je stvarao, nije bila ni približno takva, kakva se tuga njegovim bićem izlivala. Pa ipak, sa melanholijom i lepotom kao oreolom, pamtiće ga ceo svet – kao najvećeg kompozitora Latinske Amerike i tvorca novog tanga (Nuevo tango) – Astora “Leftija” (levorukog) Pjacolu.

Bilo je dva sata popodne. Vrelina se širila od kamenih ploča ulicom Korientes (Corrientes) tog julskog popodneva 1965. Naslonjen čelom na svoju ruku, puštao je suze po krzavom stolu, da ga niko ne bi opazio. U orošenoj staklenoj čaši, voda se mreškala u ritmu njegovih jecaja.

I dok su se oštri zraci sunca probijali kroz staklo i igrali duž drvenog šanka u dubini bara “Los Inmortales” u Buenos Airesu, gotovo u polutami, sedela su dva Evropljanina, koja su se “davila” u hrani. Nije se čulo na kom jeziku govore mada su im trbusi poigravali od reči i smeha. Toliko su se smejali da im je iz usta ispadao pirinač sa sve komadima bundeve i zrnima pinjola. Nisu se obazirali već su puna usta zalivali vinom. Toliko je taj smeh bio zarazan i glasan da je Astor prestao da jeca. Nastao je muk. Zanemeli su turisti – zanemeo je i Astor. U tom trenu tišine, nastala je čuvena kompozicija “Milonga del Angel”, u apsurdnoj sceni gde je bizaran smeh suprotstavljen ličnoj patnji. Procurela je kao očaj kroz pukotine unutrašnjeg svemira usamljenog umetnika. U to su poverovali i svi koji su se toga dana zatekli u polutamnom baru “Los Immortales” u ulici Korintes, dok su se oštri zraci sunca poigravali na dugačkom drvenom šanku.

Mnogo godina kasnije, Astor je otišao, ostaviviši za sobom nasleđe od preko 3.000 dela i autentični stil XX veka, koji mu je predvidela Nađa Bulanže nekada davno u Parizu.

Iz botaničke bašte Buenos Airesa, gde je svakoga dana hranila golubove, jedna dvanaestogodišnja devojčica, otisnula se prvo u Beč, a potom Ženevu, Pariz, Brisel i tako čitavim svetom u krug, oscilirajući poput svih elemenata poznatih u ovom našem sistemu. Ona, možda više od drugih a po mnogima najviše slična Suncu, toj žarkoj zvezdi. Marta Argerič, večita devojčica ali i “Grande dame klavira” kako je još oslovljavaju, stala je uz najveća imena svetskog pijanizma poput Rahmanjinova, Horovica, Gulde, Rubinštajna, izvodeći pre svega dela klasičnih majstora. Jedan od retkih savremenih kompozitora koga Marta redovno izvodi je upravo njen sunarodnik, Astor Pjacola. Ovih dana će u Beograd, u sklopu svog godišnjeg osciliranja, onako spontano ušetati, posle tačno dvadeset godina, ova večita devojčica, koja će u našem hramu muzike, Kolarcu, odsvirati Ravelov koncert za klavir sa orkestrom, što me je i navelo da napišem ovu priču. Možda ćemo na bis čuti baš Pjacolu ili još jednog argentinskog genija Alberta Hinasteru, ko zna…

Ovo je posveta energijama koje mogu da odrede ne samo karakter jedne zemlje već i čitave svetske kulture i našeg solarnog sistema a to su Pjacola, Hinastera, Marta Argerič i jedan jednostavni recept za rižoto…i da ne zaboravim Maradonu koji je kao nezaobilazni začin naših života.

Ovaj recept za rižoto sa bundevom je jednostavan i vegeterijanski. Tajna je spremiti ga od svežih namirnica i pojesti odmah, kako hrana ne bi postala “Tamas”, po saznanju indijskih jogina. Na uobičajene sastojke poput maslinovog ulja, crnog luka, pera mladog luka, crvene paprike, bundeve i Karolina pirinča, predlažem da se pirinač skuva sa šafranom, a na kraju dodaju pinjole. So, biber pimiento i čili se dodaju po potrebi. Ovaj rižoto omogućava i nama da počnemo sa osciliranjem…

Play lista za ovu priču i rižoto:

Astor Pjacola: Milonga del Angel, Adios Nonino, Libertango, Oblivion;

Alberto Ginastera: Danza de la moza donosa (Marta Argerič, klavir)

Tekst i foto: Aleksandar Peković,

Park je osnovan 1978. godine kao mesto gde će se sačuvati biljke i divlje životinje i kako bi ostao deo prošlosti i tradicije za buduće generacije. Međutim, ovaj deo zemlje je još davne 1910. godine proglašen predelom zaštite prirode, što ga čini prvim parkom takve vrste u Nemačkoj

Prvi i jedini nacionalni park u nemačkim Alpima se nalazi na jugu Nemačke, na samoj granici sa Austrijom. Nalazi se u opštini Berhtesgaden, i svojim pejzažima i prirodnom lepotom zaista oduzima dah. U nacionalnom parku posetioci mogu doživeti pravu prirodu i učiti o zaštiti okoline dok istražuju ovaj netaknuti rezervat na dobro označenim planinarskim stazama.

Berhtesgaden park posetiocima pruža jedinstveno iskustvo boravka u prirodi. Oni mogu otkrivati surove i oštre litice, posetiti duboke mračne šume i istraživati divlje reke i vodopade. Ovde takođe mogu pronaći mirne zelene pašnjake, idilične doline, mesta za porodične izlete.

Upravo to je i najveća vrednost Nacionalnog parka Berhtesgaden. Ovde živi više od 700 različitih vrsta leptira, a mogu se naći i razne divokoze, kozorozi, jeleni i suri orlovi, što je samo deo autohtonog živog sveta. Raznolikost je ovde velika, to je jedinstven mali svet u kom priroda može da se razvija sama od sebe.

Najružniji grad u Toskani, saznajte više.

Posetioci ovog nacionalnog parka mogu uživati u raznim aktivnostima. Tu se nalaze brojne staze za pešačenje, a postoje i ostali sadržaji za turiste koji vole adrenalin i avanturu. Ovde postoji više od 260 kilometara pešačkih ili strmih planinskih staza, kao i brojne padine i staze za skijanje. Sve to, posebno u kombinaciji sa ljupkim planinskim kolibama, stvara zaista savršeno mesto za odmor.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, budite u toku sa novostima i zanimljivostima iz turizma i ugostiteljstva.

U dolini reke Hunza u istoimenoj oblasti u Pakistanu živi jedan čestit i gord narod. Ovaj deo zemlje je u velikoj meri distanciran od sveta, njega od civilizacije dele oštre i visoke planine, najviše na svetu. Ovaj na prvi pogled beživotan i surov predeo je dom najzdravijem narodu na planeti

Na samoj granici Indije i Pakistana nalazi se predeo koji nazivaju „oaza mladosti“. U dolini reke Hunza živi skromnim životom jedan narod, tačnije pleme, koje je otkrilo koja je tajna zdravlja i dugovečnosti.

U plemenu Hunza životni vek stanovnika je u proseku od 110 do 120 godina. Oni se u suštini nikada ne razboljevaju i žive idealnim načinom života. Prema legendi, ovu malenu planinsku državu je osnovala grupa vojnika Aleksandra Velikog za vreme pohoda na Indiju. Oni su narodu ostavili u nasleđe strogu vojnu disciplinu, a narod se tako i odnosio prema životu, aksetski i vojnički.

Hunze žive u blizini čuvenog mesta gde se spajaju tri najveća planinska sistema u svetu, Himalaji, Karakorum i Hindu Kuš. Ovde se nalazi čak pet vrhova od ukupno četrnaest vrhova na planeti čija je nadmorska visina preko osam hiljada metara.

Tajna zdravlja i dugovečnosti

Ovaj narod živi jednostavno, u čemu je kako kažu i tajna dugovečnosti. Narod se kupa u ledenoj vodi, čak i na temperaturama ispod nule i vrlo su pokretni i agilni. Ovde žene od 40 godina izgledaju kao devojke, a žene od 65 godina rađaju decu. Od hrane se praktično sve jede sirovo, voće i povrće, a od ostalih proizvoda oni konzumiraju proklijale žitarice, ovčije sušeno meso i sir. Posebno su im važne kajsije koje ovde uspevaju, a njih jedu u svim mogućim oblicima.

Surovi uslovi života diktiraju sve, postoji period kada voće još nije zrelo, kada oni skoro ništa ne jedu, samo jednom dnevno piju napitak od suve kajsije. Ovaj post je kod njih uzdignut do religijskog iskustva i strogo se poštuje, a traje i do par meseci.

Osim toga, jedu prirodne proizvode, bez ikakve hemije i konzervansa, pripremljene tako da sačuvaju sve biološki vredne materije. Alkohol i slatkiše nemaju, a so se upotrebljava vrlo retko.

Dnevne rutine i obaveze su takođe izazov. Uglavnom se bave poljoprivredom i stočarstvom, a pored toga, na ovom stenovitom području moraju takođe da se brinu i o najosnovnijim potrebama. Nemaju tekuću vodu, moraju svakodnevno da lože, što zahteva odlazak u nabavku drva. Život je dosta zahtevan i iziskuje maksimum od svakog člana društva.

Najružniji grad u Toskani, saznajte više.

Dakle, tajna dugog života je uzdržavanje od hrane, redovan post, život u skladu sa zakonima prirode. Jednostavnost je ovde jedino pravilo, u oštrim uslovima ovaj gordi narod nema vremena da razmišlja previše, oni moraju da se bore za egzistenciju svakod dana bez izuzetka.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, budite u toku sa novostima i zanimljivostima iz turizma i ugostiteljstva.

Ile de Bréhat je ostrvo smešteno na severnoj obali Bretanje u regionu Cotes d’Armor. U narodu je poznato još i kao ostrvo cveća, što je vrlo prikladno, imajući u vidu negovanu i bujnu vegetaciju koja na osnovi od ružičastog granita čini vrlo atraktivnu kombinaciju

Ile de Brehat su zapravo dva ostrva, otprilike jednake veličine koja su povezana mostom. Oko njih se nalaze i brojna manja ostrva što sve zajedno sačinjava arhipelag Brehat. Zaštitni znak ostrva jeste vrlo izražena plima i oseka, pa je vrlo realno da se ujutru šetate po obali dok se u večernjim časovima na istom “putu” vozite čamcem. Cveće je ovde najbitniji sadržaj, njega ima u svim oblicima i vrstama, i meštani su izuzetno ponosni na svoje bašte.

Severno ostrvo je pretežno definisano visoravnima i brdima, dok je južno ostrvo više mediteranskog karaktera, sa egzotičnim biljkama koje ovde mogu uspevati zbog tople mikroklime. Ovaj kontrast je u velikoj meri i zaslužan za popularnost ostrva.

Do ostrva se stiže trajektom ili brodićem. Mesto gde se obično iskrcaju turisti je Luka Clos. Ova luka je okružena atraktivnim vilama i vrtovima koji bi više priličili mondenskom jugu Francuske nego severnom i hladnijem delu zemlje. Obala oko Ile de Bréhata posebno je šarolika, sa malim lukama i plažama koje ustupaju mesto dramatičnim crvenim liticama i nazubljenim vrhovima brda.

Obilazak ostrva se najbolje može iskusiti biciklom ili pešice, i za to će vam trebati maksimalno 3 sata. Najvažnije stvari koje treba videti trebali uključuju utvrđenje iz 19. veka, fabriku stakla, kao i Moulin du Birlot, malu vodenicu koja koristi plimu i oseku za pokretanje.

Glavni grad Bréhat, zvan Le Bourg, takođe treba posetiti, u njemu ima dosta kulturno-istorijskog sadržaja i naravno cveća. Pre nekoliko decenija grad je bio mesto okupljanja postimpresionističkih umetnika, a posebno su ga voleli Gogen i Matis.

Najružniji grad u Toskani, saznajte više.

U letnjim mesecima na ostrvu bude čak i do 5.000 stanovnika. U zimskom periodu broj stanovnika bude daleko manji, bude ih ponekad i do deset puta manje. Automobili nisu dozvoljeni na ostrvu, uostalom njih i nema. Sve okolnosti diktira priroda, i sve je podređeno njenim zakonima.

Potpuno druga vrsta raja

Ukoliko tražite idealan kosmopolitski odmor sa bezgraničnom energijom i uzbudljivim noćnim životom, Ile de Bréhat je sve samo ne to. Zapravo, to je mesto koje se ne može više razlikovati od poznatih gradova Francuske. Ovde je daleko veća verovatnoća da ćete pre naleteti ne nekog raka ili krabu koji juri uz obalu tokom oseke nego na čoveka. Upravo u tome je čar Ile de Bréhat. Ovo mesto nudi potpuno drugu vrstu odmora mir, tišinu i prirodu.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, budite u toku sa novostima i zanimljivostima iz turizma i ugostiteljstva.