Godine 2010. belgijski umetnički fotograf Jan Kempenaers objavio je knjigu „Spomeniks“ u kojoj je prikazao spomenike iz Narodno oslobodilačke borbe naroda Jugoslavije koje je fotografisao putujući po bivšoj nam zemlji u periodu od 2006. do 2009. godine. Ovi spomenici, građeni od armiranog betona, čelika, kamena, nekada su nam govorili o stradanjima i žrtvama koje su pale za slobodu, da bi tokom ratova devedesetih i sami postali žrtve ravnodušnosti, zaborava, nemara ili brutalnog uništavanja. Ipak, posle toliko godina, možda smo konačno spremni da ih vidimo kao univerzalna umetnička dostignuća od kojih su neka prava remek – dela skulpture i arhitekture

Jedan Amerikanac iz Merilenda, koji sada živi u Alabami, po zanimanju šumarski inženjer, naišao je 2015. godine na fotografije Jana Kempenaersa i krenuo put Jugoslavije da spomenike vidi sopstvenim očima. Od tada je fotografisao i dokumentovao na stotine spomenika i objavio knjigu „Spomenik Monument Database“. Njegovo ime je Donald Nibul i razgovarali smo s njim o spomenicima, Jugoslaviji i njihovoj privlačnosti ljudima sa Zapada.

TU: Kako ste počeli da se bavite spomenicima Nob-a u Jugoslaviji?

DN: Sve je počelo 2015. godine, kada sam prvi put naišao na fotografiju belgijskog umetnika Jana Kempenaersa. Bio je prvi fotograf iz Zapadne Evrope koji je pronašao i fotografisao jugoslovenske spomenike u eri posle devedesetih, uglavnom prikazujući oblike koji su bili masivni betonski monoliti u različitim stanjima usamljenosti i propadanja. Nikad u životu nisam video ništa slično, pa sam odlučio da otputujem u region 2016. da se lično uverim. Za Amerikanca koji ne govori jezik to je bio težak poduhvat, nisam razumeo ni istoriju, ni geografiju podneblja, zbog čega je napredak bio spor i mukotrpan.

Međutim, tokom nekoliko meseci leta 2016, pronašao sam nekoliko desetina lokacija i fotografisao i dokumentovao njihova stanja i uslove u kojima se nalaze, razgovarao sam sa desetinama ljudi i obavio opsežna istraživanja u nastojanju da razumem ove spomenike. Kada sam se vratio u SAD, odlučio sam da skupim sve fotografije i dokumentaciju koju sam imao i nađem malo prostora na internetu da sve to postavim. Tako sam napravio „Spomenik Database“.

Od tada sam mapirao i pisao o stotinama spomenika, arhitektonskih objekata i vajarskih dela, kao i dokumentovao živote desetina autora, umetnika i arhitekata koji su stvarali dela. Godine 2018. izašla je knjiga zasnovana na mom radu. Do dan – danas nastavljam svoje istraživanje i rad.

TU: Šta vas je privuklo partizanskoj istoriji Jugoslavije?

DN: Ono što me je u početku privuklo ovoj temi je to koliko sam malo znao o njoj. Nažalost, na časovima istorije u SAD ne uči se mnogo o Jugoslaviji, a još manje o umetnosti, skulpturi ili monumentalnim delima regiona. Kako sam više učio, sve me je više zaokupljala tema Jugoslavije, jer me je toliko naučila, ne samo o regionu, već me je naterala da razumem samu istoriju. Šta više, počeo sam da primećujem mnoge istorijske pouke skrivene u jugoslovenskoj sagi. Shvatio sam i da bi mudrost i razumevanje ovih lekcija mogli naučiti ne samo mene, već i ceo svet, mnogo čemu, ako bi im se posvetilo više pažnje. Od Drugog svetskog rata, do partizanske borbe, Titovog doba, zatim raspada zemlje i jugoslovenskih ratova, do današnje situacije, to je prava istorijska nauka.

TU: Koji su spomenici na vas ostavili najsnažniji utisak i zbog čega?

DN: Posetio sam više spomenika nego što mogu da izbrojim u ovom trenutku (najmanje nekoliko stotina). Od onih koje sam video, a koji su me najviše oduševili, najlakše bi bilo navesti monumentalne i veličanstvene spomenike na Sutjesci, Kozari, Podgariću ili Dražgoši. Međutim, želeo bih da pomenem nekoliko primera na lokalitetima koji nisu toliko poznati u svetu, kao što su Nekropola u Prilepu (misteriozno, metaforičko delo arhitekte Bogdana Bogdanovića), Raidski spomenik u Novom Sadu (emotivna skulptura porodice umetnika Jovana Soldatovića koja oličava tragediju rata) ili prostrani mozaici na Spomeniku slobode u Kočanima (serijal radova umetnika Gligora Čemerskog koji gledaoca vode na vizuelno putovanje kroz istoriju).

TU: Da li mislite da se ovi spomenici dopadaju strancima zato što su apstraktni? Možda, da su bili više figurativni, sa predstavama heroja u prepoznatljivim uniformama i sa oružjem ne bi bili tako univerzalni…

DN: Mislim da apstraktna priroda mnogih spomenika predstavlja poseban atribut koji privlači ljude iz inostranstva. U SAD, prvi ratni spomenik koji bi se čak mogao smatrati apstraktnim bio je Vijetnamski spomenik veteranima, koji je, iako revolucionaran sam po sebi, znatno suzdržaniji i strožiji od mnogih maštovitih jugoslovenskih spomenika.

TU: Kako je vaša knjiga prihvaćena i kakvi su vam dalji planovi?

DN: Knjiga je veoma dobro prihvaćena i redovno mi se ljudi obraćaju i zahvaljuju mi na mom radu na njoj. Trenutno radim na projektu druge knjige za koji se nadam da će biti završen u narednih nekoliko meseci.

Više o autoru, spomenicima i knjizi videti na https://www.spomenikdatabase.org/

Više o tome pročitajte u štampanom izdanju TU magazina.

Tekst: Bojana Ilić

Foto: Donald Nibul

Popularna turistička destinacija traži radnike koji između ostalog moraju svakog dana da broje pingvine

Najudaljenija pošta na svetu se nalazi na Antarktiku u luci Port Lokroj. Njihova administracija je raspisala konkurs za nove radnike, a njihov posao ne liči ni na jedan drugi posao.

Ova pošta je u svetu poznata kao “pošta pingvina”, jer na ostrvu Goudier ima puno pingvina, zbog čega je i popularna turistička destinacija. Osim što ova pošta obavlja administrativne poslove, ona je deo fondacije koja brine i o životnoj sredini, što znači da je deo posla zaposlenih i briga o pingvinima na ostrvu.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by UK Antarctic Heritage Trust (@ukantarcticheritagetrust)

U konkursu za posao napominje se kako ostrvo nije luksuzno mesto i poznato je po izuzetno niskim temperaturama. Na ostrvu nema tekuće vode, a nema ni tuševa. Radnici se tuširaju na brodovima koji po pravilu dolaze svakih nekoliko dana, ali se ponekad desi da ne dođu po par nedelja.

Zaposleni u pošti, pored svakodnevnih obaveza, imaju i obavezu borjanja pingina, kako bi bili sigurni da su oni zdravi i bezbedni. Interesantna ponuda, zar ne?!