Dinan je jedan od onih gradova čija lepota apsolutno svakog oduševljava, i niko ne ne može biti imun na njegovu slikovitost. Grad je kao sa razglednice, sve što vidite na fotografiji je identično i u realnosti

Dinan je zaista mala i slikovita, pre svega jedinstvena Belgija. Nalazi se u pokrajini Namur, i proteže se duž reke Meuse uz strmu stenu na istočnoj strani obale. Ovu impresivnu pojavu pojačava i magična šuma koja okružuje i grad i rečni tok. Nalazi na obroncima neobično lepih Ardenskih planina u Belgiji, i to je mirni grad koji fascinira sve putnike svojom drevnom arhitekturom i predivnim pejzažima.

Grad je smešten u francuskom govornom području Belgije, zauzima površinu od oko 90 kilometara. Sam grad je mali i može se istražiti za nešto više od sat vrema, i to pešice. Iako je dosta mali, Dinan ima sadržaje koje može ponuditi turistima. Posebno je intaresantna drevna citadela, gotička katedrala i muzej posvećen tvorcu saksofona.

Svakako je najatraktivniji deo grada njegova luka. Uz samu obalu reke nalaze se zbijene kuće od starog kamena, a mnoge od njih su zanimljivi restorani sa odlično hranom ili zanatskim radnjama. Sve to je popločano starom kaldrmom koja pojačava utisak bajkovitosti.

Osim toga, on pruža uživanje u besciljnom lutanju gradskim vijugavim uličicama. Savetuje se da nakon šetnje posetite gradske kafiće i probate regionalne specijalitete. Dinant je poznat po Flamicheu, vrsti pite od sira i Couque de Dinant, keksu koji se pravi sa medom. Meštani kažu da su najbolji ako se umoče u topli čaj ili neki drugi napitak. Couque de Dinant je poznat po tome što je njegova tvrda konzistencija legendarna.

Partizanska bolnica Franja, saznajte više.

Iako ima dosta toga da se vidi u gradu, u Dinanu su mogućnosti za smeštaj turista dosta oskudne. Dinant je verovatno namerno tako organizovan, da bude odlična opcija za jednodnevni izlet iz većih belgijskih gradova kao što su Brisel, Šerleroa ili Liž. Iako ga rado dele sa svetom, Belgijanci žele da Dinan ostane donekle njihov, što je uopstalom potpuno razumljivo.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, budite u toku sa novostima i zanimljivostima iz turizma i ugostiteljstva.

Conflict Kitchen je javno umetničko delo u formi restorana koji služi jela iz zemalja sa kojim su Sjedinjene Države u sukobu. Svaka ponuda restorana je proširena događajima, nastupima i javnim raspravama koje nastoje da upoznaju javnost sa kulturom, politikom i svakodnevnim problemima

Osnivači restorana Konflikt kuhinja (Conflict Kitchen) su Džon Pena, Jon Rubin i Daun Veleski. Ova grupa ljudi je otvorila restoran 2010. godine, i od osnivanja oni na svakih šest meseci menjaju izgled restorana, takođe i ponudu. Ova transformacija ima za cilj prilagođavanje novim aktuelnim trendovima i političkim prilikama. Svaka transformacija obeležava se performansima, druženjima i okupljanjima na kojim se ogranizuju i panel diskusije, uživo ili preko video konferencija.

Restoran nudi hranu koju možete naći na ulicama gradova koje predstavljaju. Hrana koju služe priča svoju priču. Ona pomaže gostima da postanu deo projekta koji za cilj ima veće angažovanje ljudi u formiranju javnog mnjenja.

Picokeri, pasta koja je podelila Italiju, saznajte više.

Konflikt kuhinja radi svakog dana i koristi društvene odnose hrane i ekonomsko-političkih prilika kako bi se uključila šira javnost Pitsburga i predstavila etnička raznolikost i slavila. Hrana koju služe je uglavnom ponuda domaće hrane iz kuhinja Avganistana, Kube, Irana, Severne Koreje ili Palestine.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, budite u toku sa novostima i zanimljivostima iz turizma i ugostiteljstva.

Ostrvo Povelja je u istoriji upotrebljavano kao mesto gde su proterivane žrtve kuge i duševni bolesnici, kao posebna vrsta karantina. Danas ga zovu i Ostrvo duhova, jer na njemu nema ni stanovnika ni posletilaca

Povelja (Poveglia) je vekovima bila tužna strana Venecije. Ovo ostrvo nalazi se u laguni između Venecije i Lida u Italiji. Vekovima je bilo utočište, uporište, mesto progona i karantin za bolesne i umiruće. Prema pisanim podacima, još 421. godine Povelja je dočekala svoje prve stanovnike koji su pobegli od varvarskih osvajača koji su opustošili kopno. Vremenom se populacija smanjivala, pa je ostrvo ostalo pusto.

Dugo je bilo napušteno, sve do 1348. kad je Bubonska kuga stigla u Veneciju. Ostrvo je postalo karantin, mesto gde su bolesnici odlazili praktično da okončaju svoje živote. Tu je spaljeno oko 160.000 bolesnih ljudi kako bi se zaustavilo širenje bolesti. Mnogi od njih su gotovo živi spaljivani na lomačama.

Bolest je polako napuštala Evropu, a ostrvo Povelja je ostalo zapisano u istoriji kao mesto progona i terora. Nakon nekog vremena, Napoleon je iskoristio sablasne i bizarne legende vezane za ostrvo kako bi tamo čuvao zalihe baruta i oružja.

U kasnim 1800-im, ostrvo je ponovo bilo uključeno u odbranu zdravlja. Ostrvo je bilo svojevrsni sanatorijum i azil za mentalno bolesne ljude iz tog područja. Azil je bio jako loše osmišljen i izgrađen i korišten je kao mesto progonstva, a ne rehabilitacije. Kruže glasine da je 1930-ih doktor tu izvodio čudne eksperimente na pacijentima, na kraju je i sam izgubio razum i bacio se sa visokog zvonika na tornju.

Partizanska bolnica Franja, saznajte više.

Do sredine 20. veka ustanova je pretvorena u gerijatrijski centar koji je zatvoren 1975. godine. Danas je celo ostrvo napušteno, meštanima i turistima su zabranjene posete, a ribarima ga takođe izbegavaju. Ostrvo je zatvoreno za sve osim najhrabrije turiste koji se ili ušuljaju ili dobiju posebnu dozvolu za posetu. Uostalom, sve građevine na ostrvu su urušene ili potpuno srušene, pa se i zbog bezbednosti ne preporučuje boravak na njemu.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, budite u toku sa novostima i zanimljivostima iz turizma i ugostiteljstva.

Vitir je mali grad na jugozapadu Aljaske. On je odvojen od ostatka sveta na mnogo načina. Ovde padne više od 7 metara snega godišnje, što je mnogo više od normalnog nacionalnog proseka, a o udaljenosti od civilizacije da i ne govorimo

Vitir (Whittier) je jedno posebno mesto, gde ceo grad živi pod istim krovom. I to mislimo doslovno, jer se u gradu osim jedne zgrade ne nalazi apsolutno ništa. U Vitiru svi stanovnici žive u istoj zgradi od 196 stanova, a stanari čak ne moraju uopšte da napuštaju zgradu u kojoj žive, osim ako to ne žele.

To je zato što Vitir funkcioniše kao nijedan drugi grad na svetu. U istoj i jedinoj zgradi u gradu se nalazi stambeni deo, bolnica, škola, gradska uprava i banka. Sve to je smešteno unutar jedne “samodovoljne” strukture, hladnoratovskog behemota koji je, čini se, prikladniji za zemlje Sovjetskog Saveza. Jedini način da se stigne do Vitira u jeku zime pre je bio brodom, kad su vremenski uslovi to dopuštali, ili vozom, kad su opet vremenski uslovi to dopuštali.

Partizanska bolnica Franja, saznajte više.

Stanovnici grada Vitira na posao i u radnje idu liftom, jer se ceo grad nalazi u okviru spratova i hodnika zgrade. Zgrada ima 14 spratova i 196 stanova, a putovanje na posao u vreme špica znači zaustavljanje liftom na svakom spratu. U stambeno-poslovno-multifuncionalnom kompleksu postoje prodavnice restorani, pošta, knjižara, pa čak i crkva.

Ovakav koncept života na prvi pogled izgleda nehumano i besmisleno. Ljudi kao da su primorani da žive u zadatim okvirima te građevine. Međutim, ukoliko u obzir uzmemo opštu sliku, ovaj koncept dobija na smislu. Iako je okolina prelepa, priroda je božanstvena, ljudi i nemaju mnogo mogučnosti da uživaju u njoj. Uslovi su krajnje surovi, sve diktira oštra klima i hladnoća. Na Aljasci se zimi temperature spuštaju do čak minus 60 stepeni Celzijusa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, budite u toku sa novostima i zanimljivostima iz turizma i ugostiteljstva.